Henri Kinaski, bivši poštanski službenik koji je postao pisac, nađen je u stanju raspadanja juče posle podne od strane šumskog rendžera V.K. Bruksa Juniora.

Henri Kinaski, bivši poštanski službenik koji je postao pisac, nađen je u stanju raspadanja juče posle podne od strane šumskog rendžera V.K. Bruksa Juniora.

Blizu ostataka nađen je i mali crveni notes koji očigledno sadrži poslednji napisan rad g. Kinaskog. Hodao sam dalje. Ubrzo sam stupio na raskvašeno tle puno vode. Noge su mi svaki čas tonule do kolena u močvaru i morao sam da čupam iz mulja svaki novi korak. Došao sam do ograde od bodljikave žice. Odmah sam znao da ne bih smeo da se penjem preko ograde. Znao sam da bi to bila greška, ali tu izgleda nije bilo izbora. Popeo sam se preko žice i stao, skupio šake oko usta i viknuo: »LIDIJA!« Nije bilo odgovora. Probao sam opet: »LIDIJA!« Glas mi je zvučao vrlo žalosno. Glas kukavice. Krenuo sam dalje. Lepo bi bilo, mislio sam, biti opet natrag sa sestrama, slušati ih kako se smeju oko seksa i muškaraca i plesa i zabava. Bila bi prava divota čuti Glendolinin glas. S uživanjem bih provukao rukom kroz Lidijinu dugu kosu. Verno bih je vodio na svaku zabavu u gradu. Čak bih plesao sa svim ženama i pravio lucidne viceve na račun svega. Preživeo bih sve to imbecilno benavo sranje s osmehom. Mogao sam skoro da čujem sebe: »Ej, pa ovo je sjajan disko saund! Ko će da đuska?« Hodao sam dalje kroz močvaru. Najzad sam stupio na suvo tle. Izbio sam na put. To je bio samo stari prljavi put, ali je meni dobro izgledao. Mogao sam da zapazim tragove guma, otiske kopita. Bile su tu čak i žice iznad glave, koje su nosile struju negde. Sve što je trebalo da učinim bilo je da sledim te žice. Hodao sam niz put. Sunce je bilo visoko na nebu, bilo je sigurno već podne. Išao sam dalje kao neka budala. Došao sam do zaključane kapije posred puta. Šta je to značilo? Na jednoj strani kapije bio je mali ulaz. Očigledno, bila je to kapija za stoku. Ali gde su goveda? Gde je vlasnik stoke? Možda je navraćao samo svakih 6 meseci. Teme je počelo da me boli. Opipao sam ga i osetio mesto gde sam bio nokautiran u jednoj kafani u Filadelfiji pre 30 godina. Ostao je neki ožiljak. Sada se ožiljak, ispečen na suncu, razmekšao, Stršao je kao mali rog. Otkinuo sam parče i bacio ga na put. Hodao sam još sat vremena, a onda sam rešio da okrenem natrag. To je značilo da treba pešačiti celim putem nazad, ali sam ipak osećao da tako treba. Skinuo sam košulju i vezao je oko glave. Zaustavio sam se jednom ili dvaput i viknuo: »LIDIJA!« Nije bilo odgovora. Nešto kasnije, stigao sam ponovo do kapije. Trebalo je samo da obiđem oko nje, ali nešto je stajalo na putu. Stajalo je ispred kapije, na nekoliko metara od mene. Bila je to kao neka košuta, srndać, šta li. Krenuo sam lagano prema njemu. Nije se pomeralo. Hoće li me pustiti da prođem? Nije izgledalo da me se plaši. Pretpostavio sam da je osetilo moju zbunjenost, moj kukavičluk. Prilazio sam sve bliže i bliže. Nije se sklanjalo s puta. Imalo je velike divne tamne oči, lepše od očiju bilo koje žene koju sam ikad video. Nisam mogao da verujem. Prišao sam već na metar od njega, spreman da ustuknem, kada je naglo odjurilo. Jurnulo je s puta u šumu. Bilo je u vanrednoj formi: zbilja je letelo. Hodajući dalje putem, čuo sam zvuk vodenog toka. Osetio sam žeđ. Ne može se dugo živeti bez vode. Sišao sam s puta i kretao se ka šumu vodene bujice. Naišao sam na brežuljak obrastao travom i, kad sam se popeo na vrh, bila je tu: voda koja je lila iz betonskih slavina na nekoj vrsti brane u veliki rezervoar. Seo sam na ivicu rezervoara i skinuo cipele i čarape, zavrnuo pantalone i spustio noge u vodu. Polio sam glavu vodom. Zatim sam pio — ali ne mnogo i ne naglo — baš kao što sam video da rade u filmovima. Kad sam malo došao sebi, opazio sam zidić preko rezervoara. Krenuo sam preko njega i došao do velike metalne kutije, zakovane uz ivicu zidića. Bila je zatvorena katancem. Možda je unutra bio telefon! Mogao bih da zovem pomoć! Vratio sam se i našao veliki kamen i počeo da udaram njime o katanac. Nije se dao. Šta bi kog đavola Džek London uradio? Šta bi Hemingvej uradio? Žan Žene? Nastavio sam da čukam kamenom o katanac. Promašio sam par puta i šakom roknuo u katanac ili pravo u metalnu kutiju. Koža se zgulila, krv je pocurila. Skoncentrisao sam se i zadao katancu finalni udarac. Rasturio se. Skinuo sam ga i otvorio metalnu kutiju. Nije bilo nikakvog telefona. Samo niz prekidača i neki teški kablovi. Zavukao sam ruku, dodirnuo žicu i doživeo užasan šok. Zatim sam okrenuo prekidač. Začulo se hučanje vode. Iz 3-4 rupe u granitnom zidu brane šiknuli su gigantski beli mlazevi vode. Okrenuo sam novi prekidač. Tri do četiri nove rupe su se otvorile, oslobađajući na tone vode. Okrenuo sam treći prekidač i čitava brana se otvorila. Stajao sam i gledao vodu kako se izliva. Možda izazivam poplavu, pa će doći kauboji na konjima ili u olupanim starim kamionetima da me spasu. Mogao sam da vidim naslov u novinama: HENRI KINASKI, MANJE POZNATI PESNIK, POPLAVIO OKOLINU JUTAHA DA SPASE SVOJE NEŽNO LOS ANĐELESKO DUPE. Odlučio sam da to ne činim. Vratio sam sve prekidače u normalu, zatvorio metalnu kutiju i obesio polomljeni katanac. Napustio sam rezervoar, pronašao novi put i krenuo njime. Ovaj je izgledao češće upotrebljavan od onog prvog. Pešačio sam niz taj put. Nikada nisam bio toliko umoran. Jedva sam gledao. Najednom se stvorila mala devojčica od jedno 5 godina koja je išla prema meni. Imala je na sebi plavu haljinicu i bele cipelice. Izgleda da se uplašila kad me ugledala. Trudio sam se da izgledam ljubazno i prijateljski dok sam joj se približavao. »Devojčice mala, nemoj da odeš. Neću te povrediti. IZGUBIO SAM SE! Gde su ti roditelji? Devojčice mala, povedi me tvojim roditeljima!« Devojčica je pokazala prstom. Ugledao sam prikolicu i kola parkirana pred njom. »EJ, IZGUBIO SAM SE!« povikao sam. »ISUSE, DRAGO MI JE DA VAS VIDIM.« Lidija je izašla iz prikolice. Kosa joj je bila sva u crvenim loknama. »Hajde, gradski dečače«, reče ona. »Pođi kući za mnom.« »Tako mi je drago što te vidim, bebice, poljubi me!« »Ne. Pođi za mnom.« Lidija je potrčala desetak metara ispred mene. Teško je bilo pratiti je. »Pitala sam ove ljude jesu li videli gradskog dečaka«, viknula je preko ramena. »Kazali su: Ne.« »Lidija, volim te!« »Požuri! Mnogo si spor!« »Stani, Lidija, stani!« Prebacila se preko bodljikave žice. Ja nisam uspeo. Zakačio sam se u žici. Nisam mogao da mrdnem. Bio sam kao ulovljena krava. »LIDIJA!« Vratila se s crvenim loknama i počela da mi pomaže da se otkačim iz žice. »Pratila sam te. Našla sam tvoj crveni notes. Namerno si se izgubio zato što si bio besan.« »Ne, izgubio sam se zbog neznanja i straha. Ja nisam kompletna ličnost — ja sam zakržljala gradska ličnost. Ja sam manje-više promašeno sraćkavo govno koje nema ništa nikome da pruži.« »Isuse«, reče ona, »misliš da ja to ne znam?« Oslobodila me poslednje bodlje. Zateturao sam za njom. Bio sam opet sa Lidijom.