Poveo sam Temi. Stigli smo tamo malo ranije i pošli u bar preko puta. Seli smo za sto. »Nemoj sad mnogo da piješ, Henk. Ti znaš kako gutaš reči i preskačeš redove kad mnogo popiješ.

Poveo sam Temi. Stigli smo tamo malo ranije i pošli u bar preko puta. Seli smo za sto. »Nemoj sad mnogo da piješ, Henk. Ti znaš kako gutaš reči i preskačeš redove kad mnogo popiješ.

« »Najzad«, rekoh, »nešto pametno od tebe.« »Bojiš se publike, a?« »Da, ali nije to scenska trema. Ja njima tamo služim kao pajac. Vole da gledaju kako jedem svoja govna. Ali to plaća račun za struju i vodi me na konjske trke. Nemam drugih izgovora zašto to radim.« »Uzeću rakiju«, reče Temi. Rekoh devojci da nam donese rakiju i pivo. »Biće sve u redu sa mnom večeras«, reče ona, »da ne brineš.« Temi je ispila rakiju. »Male su nešto ove rakije. Uzeću još jednu.« Uzeli smo još po jednu rakiju i pivo. »Zbilja«, reče ona, »nešto su škrti s ovim pićem. Bolje da uzmem još jednu.« Temi je popila pet rakija za 40 minuta. Zakucali smo na zadnja vrata Smek-Haja. Jedan od Martijevih golemih telohranitelja propustio nas je unutra. Marti je angažovao te tipove s lošim radom tiroidnih žlezda da očuvaju red i zakon kad se pankeri, hipici, duvači lepka, narkosi, alkoholičari — svi bednici, prokletnici, pozeri i oni što umiru od dosade — malo razulare. Povraćalo mi se i to sam učinio. Našao sam kantu za đubre ovog puta i rignuo u nju. Prošli put, olakšao sam se baš pred Martijevom kancelarijom. Sada je bio zadovoljan ovom promenom