Sledeće noći došli su Bobi i Valeri. Baš u to vreme preselili su se u moju zgradu i sada stanovali na drugom kraju dvorišta. Bobi je imao na sebi tesnu pletenu košulju.

Sledeće noći došli su Bobi i Valeri. Baš u to vreme preselili su se u moju zgradu i sada stanovali na drugom kraju dvorišta. Bobi je imao na sebi tesnu pletenu košulju.

Sve je uvek idealno pristajalo Bobiju, pantalone su mu bile one prave dužine i udobne, nosio je idealne cipele, a kosa mu je bila u dlaku doterana. Valeri se takođe moderno oblačila, ali ne toliko svesno kao on. Ljudi su ih nazivali »Barbi Lutke«. Valeri nije bila loša kad se nađete nasamo s njom, bila je inteligentna i vrlo energična i prokleto poštena. Bobi je takođe bio humaniji nasamo sa mnom, ali čim bi se pojavila nova žena u blizini, postajao je veoma tupav i providan. Usmeravao bi ka toj ženi svu svoju pažnju i razgovor, kao da je samo njegovo prisustvo interesantna i čudesna stvar, ali je ono što je govorio bilo predvidljivo i dosadno. Pitao sam se kako će Ketrin da izađe nakraj s njim. Posedali su. Bio sam u fotelji pored prozora, a Valeri je sela na kauč između Bobija i Ketrin. Bobi je počeo. Nagnuo se napred i, ignorišući Valeri, usmerio svu pažnju na Ketrin. »Kako vam se sviđa Los Anđeles?« upita on. »Nije loš«, odgovori Ketrin. »Je l' ostajete još dugo?« »Još neko vreme.« »Vi ste iz Teksasa?« »Da.« , »Jesu li i vaši iz Teksasa?« »Da.« »Ima li tamo nešto dobro na TV?« »Isto ko i ovde.« »Imam ujaka u Teksasu.« »Je'l?« »Da, živi u Dalasu.« Ketrin je ćutala. Onda je rekla: »Izvinjavam se, idem da napravim sendvič. Hoće li neko nešto?« Odgovorili smo da nećemo. Ketrin je ustala i pošla u kuhinju. Bobi je ustao i krenuo za njom. Nije se dobro čulo šta govori, ali moglo se pogoditi da postavlja nova pitanja. Valeri je zurila u patos. Ketrin i Bobi ostadoše prilično dugo u kuhinji. Najednom, Valeri podiže glavu i poče nešto da mi govori. Govorila je brzo i nervozno. »Valeri«, prekinuh je, »ne treba nam razgovor, ne moramo da pričamo.« Ponovo je oborila glavu. Onda ja rekoh: »Ej, dečki, oćete još dugo? Je l' glancate patos?« Bobi se zasmejao i počeo da stepuje nogama o pod. Najzad, Ketrin se pojavila u pratnji Bobija. Prišla mi je i pokazala svoj sendvič: dvopek namazan puterom od kikirikija sa kriškama banane i susamom odozgo. »Dobro izgleda«, rekoh. Sela je i počela da jede sendvič. Nastalo je ćutanje. Ćutanje se produžilo. Zatim Bobi reče: »Dobro, mislim, najbolje da krenemo ... « Otišli su. Kad su se vrata zatvorila, Ketrin me pogleda i reče: »Nemoj nešto da misliš, Henk. Samo se trudio da me impresionira.« »Otkad ga znam, radi to sa svakom ženom koju sam upoznao.« Zazvonio je telefon. Bobi. »Ej, čoveče, šta si radio mojoj ženi?« »U čemu je stvar?« »Ona samo sedi, totalna depresija, neće da razgovara!« »Ništa ja nisam radio tvojoj ženi.« »Ne ide mi to u glavu!« »Laku noć, Bobi.« Spustio sam slušalicu. »Bobi se javio«, rekoh. »Žena mu je pala u depresiju.« »Stvarno?« »Izgleda.« »Jesi siguran da nećeš sendvič?« »Možeš da mi napraviš isti ko tvoj?« »O, da.« »Onda hoću.«