ISPOVEST: Lidijina sestra Anđela došla je iz Jutaha u grad da vidi Lidijinu novu kuću.

Lidijina sestra Anđela došla je iz Jutaha u grad da vidi Lidijinu novu kuću.

Lidija je nešto platila unapred, a mesečne otplate bile su vrlo male. Napravila je veoma dobru kupovinu. Čovek koji je prodao kuću verovao je da će umreti i dao im je skoro budzašto. Kuća je imala dečju sobu na spratu, i ogromno dvorište pozadi, sa drvećem i bambusovim šibljem. Anđela je bila najstarija sestra, najpametnija, najboljeg tela, a bila je i najpraktičnija. Bavila se nekretninama. Ali ispao je problem gde smestiti Anđelu. Nismo imali mesta. Lidija je predložila Marvina. »Marvina?« upitah. »Da, Marvina«, reče Lidija. »Dobro, idemo«, rekoh. Svi smo se uvukli u Lidijinu narandžastu Stvar. Stvar. Tako smo zvali njena kola. Ličila su na tenk, veoma stara i ružna. Bilo je kasno uveče. "Već smo telefonirali Marvinu. Rekao je da će biti kod kuće čitavo veče. Vozili smo dole do plaže gde se nalazila njegova mala kuća na obali. »Oh«, reče Anđela, »lepe li kuće.« »On je i bogat«, reče Lidija. »I piše dobru poeziju«, rekoh ja.Izašli smo iz kola. Marvin je bio tu sa svojim rezervoarima s morskom ribom i svojim slikama. Prilično dobro je slikao. Lepo je preživeo za jedno bogataško dete, iščupao se. Predstavio sam ih jedno drugom. Anđela je krenula naokolo posmatrajući Marvinove slike. »O, baš lepo.« I Anđela je slikala, ali nije se naročito proslavila u tome. Ja sam doneo nešto piva, a u džepu od sakoa štekovao sam pljosku viskija. Marvin je izneo još piva, i počelo je neko udvaranje između njega i Anđele. Marvin je izgledao dovoljno popaljen, ali je Anđela pre težila da mu se podsmeva. Sviđao joj se, ali ne toliko da bi se odmah pojebala s njim. Pili smo i razgovarali. Marvin je imao bongo bubnjeve i klavir i malo trave. Imao je dobru, prijatnu kuću. U ovakvoj kući bih bolje pisao, pomislih, bio bih bolje sreće. Mogli ste da čujete okean, i nije bilo suseda da se žale na pisaću mašinu. Nastavio sam da cirkam moj viski. Ostali smo 2-3 sata, a onda krenuli. Lidija je izbila kolima na autoput. »Lidija«, rekoh, »jebala si ti Marvina, priznaj?« »O čemu govoriš?« »Onda kad si otišla kod njega kasno uveče, sama.« »Jebo te bog, neću da slušam o tome!« »E pa, istina je, jebala si ti njega!« »Slušaj, ako nastaviš tako neću to da trpim!« »Jebala si ti njega.«Anđela je izgledala uplašena. Lidija je skrenula na izlaz sa autoputa, zaustavila kola i otvorila vrata na mojoj strani. »Izlazi!« kazala je. Izašao sam. Kola su otišla. Koračao sam izlaznim rukavcem autoputa. Izvukao sam flašu i nategnuo. Išao sam tako oko 5 minuta, kad se Stvar zaustavila pored mene. Lidija je otvorila vrata. »Ulazi!« Ušao sam. »Ni reč da nisi pisnuo.« »Jebala si ti njega. Sve znam.« »Isusa ti boga!« Lidija je krenula unazad do izlaza s autoputa i opet otvorila vrata. »Izlazi!« Izašao sam. Koračao sam rukavcem. Onda sam došao do kraja koji je vodio u pustu ulicu. Bilo je veoma mračno. Pogledao sam u prozore nekih zgrada. Izgleda da sam bio u crnačkom kvartu. Ugledao sam neka svetla na raskrsnici ispred mene. To je bio kiosk za viršle. Hodao sam do njega. Iza tezge je bio crnac. Nikog drugog nije bilo u blizini. Zatražio sam kafu. »Proklete žene«, rekoh mu. »One su izvan svakog razuma. Devojka me izbacila na autoputu. Hoćeš piće!« »Može«, reče on. Povukao je dobar gutljaj i vratio mi. »Imaš telefon?« upitah. »Platiću ti. « »Za gradski poziv?«»Da.« »Ne plaćaš.« Izvukao je telefon ispod tezge i dodao mi ga. Povukao sam gutljaj i dodao mu flašu. Povukao je i on. Pozvao sam taksi i objasnio gde se nalazim. Moj prijatelj imao je ljubazno i pametno lice. Dobrotu je ponekad moguće pronaći i usred pakla. Dodavali smo flašu jedan drugom dok sam čekao taksi. Kada je stigao, seo sam pozadi i dao taksisti adresu Nikol.