Nikad mi nije bilo jasno sto me to vise pali od obicnog sexa sa djevojkama ali valjda je sladje ono sto je zabranjeno! Ja zivim u Sarajevu i imam 18 godine a porodica mi je rasprostranjena po cijeloj Bosni i Hercegovini.Imam tetku koja zivi u Mostaru koja ima svojih 40 godina ali se drzi za svoje godine bolje od pojedinih djevojaka sa 25.Uvjek sam se palio na nju.Dolazila je u Sarajevo cesto jer je bila vrlo poslovna zena a ja sam najvise volio kada dolazi ljeti.U ljeto je bila tako izazovna da sam ludio od nje.Bio je august i tetka se najavila da dolazi, roditelji su mi bili na moru tako da sam bio sam u kuci.Tetka je bila razvedena vise od dvije gdine imala je jednu kcerku od 17 godina koja je zivila sa njom.Ja sam taj dan pripremio rucak ohladio vino i nervozno ocekivao da zazvoni na vratima. Pojavila se u bijeloj kosuljici koja je bila raskopcana vrlo izazono tako da se vidio bjeli cipkani grudnjak, sise su bile trica ali su izgledale vrlo cvrsto, nosila je..Jednoga dana, baš kada sam se previjao od smeha, neka kola se zaustaviše pred mojom kućom. Iz njih je izašao Pol Elijar sa ženom. Bili su umorni od dugog puta i skoro su nas odmah napustili i otišli u hotel „Miramar". Zakazali su nam tamo sastanak za pet sati. Učinilo mi se da je lice Gale Elijar veoma inteligentno, ali, izgledalo je kao da je neraspoložena i nezadovoljna što se nalazi u Kadakesu. U pet sati naša mala grupa je otišla k njima. Smestili smo se svi na jednu terasu u senci platana. Uzeo sam pero i dobio nastup smeha. Objasnili su slučaj Elijaru, koji se veoma zainteresovao. Uveče, u šetnji, počeo sam razgovor o nekim veoma ozbiljnim pitanjima sa Elijarovom ženom Galom. Bila je iznenađena privlačnošću mojih razmišljanja i priznala je da sam joj se ranije, pod platanima, učinio antipatičan i nemoguć, zbog moje napomađene kose koja mi je davala izgled profesionalnog igrača argentinskog tanga. Vraćajući se iz šetnje razgovarao sam sa Elijarom i ubrzo shvatio da je on pesnik Lorkine klase, jedan od veoma velikih i najautentičnijih. Pokušao sam da stavim malu buljinu na njegovu glavu, ali nisam uspeo da je vidim. Pokušao sam istu stvar sa još nekolicinom pesnika, ali smeh nikako nije dolazio. Isto je bilo i sa svima ostalima sa kojima je ranije obično uspevalo. Najzad sam zamislio buljinu s glavom nadole, zalepljenu izmetom za trotoar. To me je užasno zasmejalo; nisam mogao da nastavim šetnju, već sam morao prvo da legnem na zemlju. Otpratili smo Elijarove u hotel „Miramar" i zakazali im da se sutradan u jedanaest časova nađemo na plaži. Sledećeg jutra sam se probudio mnogo pre izlaska sunca; grlo mi je bilo stegnuto od dubokog nemira. Pomisao da će moji prijatelji, a naročito Elijarovi, biti u jedanaest sati na plaži, i da iz učtivosti moram da budem tačan i da prekinem rad sat ranije nego obično, dovodila me je do očajanja i unapred mi upropašćavala jutro. Zeleo sam da zaustavim kretanje sunca, da ga utopim ponovo u more iz koga je izašlo, i da na taj način odložim na neodređeno vreme bitku koju su predosećala moja čula. Ali, o kakvoj se bici radilo? To jutro je blistalo kao sva druga jutra; jedino je, možda, vladao onaj laki mir koji prethodi velikim događajima. Kuća je živela kao i svakog drugog jutra: devojka je stigla i stavila ključ u kuhinjsku bravu, vesla ribara udarala su po vodi, stado koza i jarac prolazili su ispred mojih prozora. Dan je ličio na svaki drugi. Pa ipak... šta će se dogoditi? Nisam mogao da sedim pred štafelajem. Probao sam sestrine minđuše; ali, ne, ovaj nakit nije bio pogodan za kupanje a ja sam hteo da budem izuzetno koketan zbog Elijarovih. A zašto se ne bih pojavio nag i raščupane kose, pošto su me već videli sa zalizanom kosom prošle večeri i opet će me takvog videti večeras? Kada budu stigli, razmišljao sam, stiću ću sa četkom u ruci, razbarušen i sa bisernom ogrlicom oko vrata. To će, uz moju pocrnelu kožu, kao u Arapina, izazvati utisak dostojan interesovanja. Napuštajući konačno štafelaj, počeo sam da sečem svoju najlepšu košulju, skraćujući je toliko da dopire samo do pupka. Obukao sam je a zatim sam napravio ogromnu rupu na ramenu i drugu na grudima, otkrivajući crne malje; treća je bila u visini grudi, jer sam želeo da pokažem smeđu bradavicu. A. okovratnik? Da li treba da ga zakopčam, ili ne? Ni jedno ni drugo. Isekao sam ga. Ostao je poslednji problem koji je trebalo rešiti: problem kupaćih gaćica, koje su mi izgledale isuviše sportske i nisu bile u skladu sa kostimom mondenskog i egzotičnog slikara koji sam sebi napravio. Prevrnuo sam ga na naličje da bih pokazao belu pamučnu postavu isprljanu mrljama rđe. To su bile mrlje od metalne kopče na gaćicama koja je oksidisala. Šta sam drugo mogao da izmislim na, silom okolnosti, ograničenu temu kupaćeg kostima? Ali, to je bio tek početak: obrijao sam se ispod pazuha i pošto nisam dobio ono idealno plavetnilo koje sam opazio kod elegantnih madridskih dama, uzeo sam malo vešplava, pomešao ga sa puderom, i obojio se ispod miške. To je bilo lepo samo kratko vreme,dok znoj nije otopio šminku koja je počela da curi u plavičastim mlazevima niz moje telo. Perući se ispod pazuha, video sam da mi koža od trljanja postaje ružičasta. To je bilo bolje od plavetnila. Shvatio sam da je crvena boja potrebna. Ranije, dok sam se brijao, lako sam se ogrebao i s desne strane se pojavila mala mrlja od usirene krvi. Ponovo sam se obrijao i to tako da sam uskoro bio sav krvav. Trebalo je sad samo da ostavim da se krv usiri; iz koketerije sam tu krv poprskao svuda malo po sebi. To je toliko lepo izgledalo na kolenima, da nisam odoleo zadovoljstvu da čitavu stvar dovršim jednom malom posekotinom. Kakav posao! I to još nije bilo sve: stavio sam iza uha crveni božur. Sada mi je bio potreban neki miris. Gadila mi se moja kolonjska voda. Pa šta onda? Sedeći na svojoj slikarskoj stolici, Salvador Dali je počeo duboko da razmišlja. Ah! Kada bi mogao da se namiriše mirisom onog jarca koji svakoga jutra prolazi ispod njegovih prozora! Pažnja. Dali je iznenada ustao sa genijalnom idejom u glavi. Našao sam svoj miris! Upalio sam rešo i prokuvao riblji lepak u vodi. Otrčao sam iza kuće, znajući da su tamo ostavili nekoliko džakova kozjeg izmeta, čiji me je miris do tada samo polovično zadovoljavao. Uzeo Sam šaku izmeta, vratio se u atelje i bacio ga u vrijuću vodu. Zatim sam četkicom izmešao sve to. Čas se više osećao miris ribe, a čas miris koze; ali, znao sam da će, sa malo strpljenja, mešavina biti savršena, naročito ako dodam još nekoliko kapi esencije belog luka. O čuda! Bioje to pravi miris jarca. Kada se sve ohladilo, dobio sam masu kojom sam se istrljao po telu. Bio sam spreman. Spreman, za šta? Približio sam se prozoru koji je gledao na plažu. Ona je već bila tamo! Ko? Ona? Ne prekidajte me! Rekao sam da je Ona već bila tamo, i to vam mora biti dovoljno. Gala, Elijarova žena. To je bila ona! Prepoznao sam je po golim leđima. Kako sam mogao čitavo popodne da provedem s njom ne prepoznavši je, ne sumnjajući ni u šta? Zbog nje sam izmislio ovo ludačko svadbeno ruho, zbog nje sam se namazao izmetom koza i odrao se ispod pazuha! Sada, kada sam je ugledao na plaži, nisam više smeo ovako da se pojavim. Gledajući se u ogledalu, našao sam da izgledam bedno. „Ličiš na pravog divljaka, Salvadore, a ti to mrziš." Presvukao sam se i oprao što sam bolje mogao, da bih se oslobodio zagušljivog mirisa koji je iz mene izbijao. Ostavio sam samo bisemu ogrlicu i božur, dopola iščupan. Na plaži sam pošao u susret prijateljima, ali u trenutku kada je trebalo da kažem Gali dobar dan, protresao me je takav nastup smeha da nisam mogao izustiti ni reči. Nastupi su se ponavljali svaki put kad mi se ona obraćala i kada je trebalo da joj odgovorim. Pomireni s tim, moji prijatelji su izgledali kao da kažu: Tu smo. Sad, će to potrajati opet čitav dan. Provodili smo vreme besno bacajući kamenje u vodu. Naročito je Bunjuel bio razočaran, jer je bio došao u Kadakes da sa mnom radi na novom scenariju. A ja, želeći sve više da uzdržim svoju ludost, samo sam mislio na Galu, obasipao je pažnjom i samo na nju usredsredio misli. Pošto nisam mogao da govorim sa njom, zasipaO sam je ljubaznostima, donosio joj jastuke, čašu vode, premeštao je da bi bolje videla pejzaž. Da sam mogao, hiljadu puta bih joj skinuo i obukao cipele. Kada bih uspeo, u šetnji, da makar za trenutak dodirnem njenu ruku, sav bih uzdrhtao i činilo mi se kao da oko mene pada kiša zelenog voća; kao da sam, umesto Galine ruke, pre vremena otresao još nežno drvo svoje želje. Gala, koja je sa jedinstvenom intuicijom videla sve što se u meni pojavljivalo kao „reakcija", nije videla da sam ludački zaljubljen u nju. Nazirala je u meni poluludog genija sposobnog za veliku moralnu hrabrost. I pošto je i ona želela nešto, svoj sopstveni mit, počela je da veruje kako sam ja jedini sposoban da joj ga stvorim
0 comments:
Post a Comment