Ja, srećom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene između dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać.

Ja, srećom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene između dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać.
Meni se to ne događa, i to ne zbog toga što brižljivije perem zube nego ostali, već pre zbog toga što nikada ne jedem spanać. U stvari, ja pripisujem, naročito spanaću, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralne vrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju stražari gađenja koji me bajonetima svoje stroge brižnosti primoravaju da pažljivo biram šta jedem. U stvari, volim da jedem samo ono što je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spanać mrzim zbog toga što je bezobličan kao sloboda. Nasuprot spanaću nalazi se oklop. Obožavam da jedem oklope, i to naročito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofsku ideju da kosti nose na površini, a da svoje tako nežno meso čuvaju u unutrašnjosti organizma kao neku vrstu dermo-skeleta. Stiteći ovom koštanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni se spasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svečarioj vazi koju će jedino ljuštenje učiniti dostupnom našim pobedonosnim, carskim nepcima. Znam tačno, i divljački strasno, šta želim da jedem! Utoliko me više čudi što svuda oko sebe vidim bezbožnike koji jedu bilo šta, kao da na taj način udovoljavaju samo jednoj običnoj potrebi! Uvek sam sa izvanrednom tačnošću znao šta želim da postignem od svojih čula. To se ne odnosi na moja laka i krhka osećanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerični i neobični tok moga ponašanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga začudi. Kao da se svaki put, među hiljadu šarenih mehurića mojih osećanja, nađe jedan koji se spase propasti i nekim čudom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odlučujućih postupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Ništa ne može bolje da objasni ovo, od anegdota koje slede. Ja ću vam ih ispričati bez hronološkog reda, nasumice zahvatajući u svoju prošlost. Potpuno autentične, sirovo ispričane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krečnjački materijal za moj autoritet. Trebalo je da ostanu neispričane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ih ubijem sopstvenim rukama. Imam pet godina. Proleće u jednom selu blizu Barselone. Setam poljem sa kovrdžavim plavim dečakom koji je mlađi od mene i koga sam tek upoznao. On vozi bicikl a ja hodam pored njega obgrlivši ga da bih mu pomogao. Prelazimo preko mosta u gradnji čija ograda još nije dovršena. Pošto sam se uverio da nas niko ne gleda, brutalnim pokretom gurauo sam dečaka sa mosta. Pao je na stene sa visine od četiri metra. Ja sam zatim otrčao kući da javim novost. Citavo popodne iznosili su lavore sa vodom obojenom krvlju iz sobe u kojoj je dečak ležao. Ostao je u krevetu više od nedelju dana. Stalna trka i opšta zbrka u kući rodila je u meni slatku iluziju. Sedim u malom salonu i jedem voće. Fotelja je ukrašena kukičanom čipkom. Ogromne trešnje od somota aplicirane su na čipku kojom su prekriveni naslon i ručice fotelje. Mali salon je odmah pored predsoblja i ja mogu da posmatram kretanje ukućana. Saloni su spušteni zbog vrućine i u salonu je sveže i mračno. Ne sećam se da sam toga dana ijednog trenutka imao osećanje krivice. Znam da sam te iste večeri, šetajući se kao i obično u sumrak, uživao u lepoti svake vlati trave. Imam šest godina. Salon je pun gostiju. Svi govore o kometi koju ćemo noćas moći da vidimo ako nebo bude vedro. Neki tvrde da bi to mogao da bude i kraj sveta, ukoliko rep komete zakači Zemlju. Iako mi je bilo jasno da u tim razgovorima ima ponekad ironije, obuzeo me je strah i užasna drhtavica. Jedan službenik moga oca pojavio se na vratima i objavio da se sa terase najzad vidi kometa. Svi naši gosti se trčeći popeše uza stepenice, a ja ostadoh sam. Sedeo sam na zemlji upola paralizovan od straha. Najzad mi se povrati hrabrost, pa i ja potrčah na terasu. Trčeći kroz hodnik video sam moju trogodišnju sestricu kako četvoronoške puzi po podu. Zaustavih se, malo oklevajući, a zatim je strahovito udarih nogom u glavu, pa nastavih da trčim, obuzet delirijumom radosti koju je u meni izazvao divljački postupak. Ali, moj otac, koji je bio iza mene, video je ovu scenu. Uhvatio me je i zatvorio u svoju kancelariju. Tamo sam ostao do večere. Ova kazna, zbog koje nisam mogao da vidim kometu, za mene je jedna od najvećih neprijatnosti moga života. Plakao sam s takvim besom da sam izgubio glas. Moji roditelji su se najzad uplašili. Kasnije sam, na najmanju pretnju, koristio ovu strategiju, znajući da moj otac ne može da joj odoli. Jednoga dana, kada sam se davio ribljom kosti, video sam ga kako izlazi iz trpezarije jer više nije mogao da podnese kašalj i histerične grčeve koji su me obuzimali i koje sam još potencirao da bih što više privukao pažnju porodice. Nekako u isto vreme, jedno popodne, lekar je došao u kuću da probuši uši mojoj sestri koju, od onda od kada sam je udario, još nežnije volim. Ova operacija mi je izgledala užasno divljačka i ja sam odlučio da je po svaku cenu sprečim. Cekao sam da lekar sedne, namesti naočare i pripremi se za posao. Onda, iznenada, uleteh u sobu sa pajalicom i počeh njom da ga udaram po licu. Nesrećnik zaplaka od bola, i naslonivši se na rame moga oca koji je došao da nas razdvoji, reče glasom isprekidanim jecajima: „Nikada ne bih verovao da može da mi učini ovo, meni koji sam ga toliko voleo!" Od tada sam obožavao da se razbolim samo zato da bih video kako se nada mnom naginje lice ovog starca koga sam uspeo da rasplačem. Imam šesnaest godina i đak sam u Zavodu Braće Marista u Figuerasu. Iz razreda silazimo u dvorište za odmor veoma strmim kamenim stepenicama. Jedno veče, bez ikakvog razloga, poželeo sam da se bacim sa vrha stepenica. Ali, bojao sam se, oklevao, i morao sam da odložim za sutradan ovu žarku želju. Sledećeg dana više nisam mogao da odolim i u trenutku kada smo ja i moji drugovi počeli da silazimo niz stepenice napravio sam fantastičan skok u prazno, pao na donje stepenike, odskočio i otkotrljao se do dna. Sav sam bio izubijan, ali neka neobjašnjiva i veoma velika radost odbacila je bol u dubine moje svesti. Moji drugovi i Braća su bili prilično uzbuđeni. Opkolili su me, negovali, stavljali mi na glavu vlažne obloge. U to vreme bio sam strahovito stidljiv. Crveneo sam ni zbog čega. Bio sam usamljenik koji je provodio vreme krijući se. Ta gomila zabrinutih lica izazvala je u meni čudno osećanje. Četiri dana kasnije ponovio sam istu scenu, ali ovoga puta u trenutku kad brat nastojnik nije bio tu. Pre skoka oštro sam kriknuo i to je privuklo pažnju čitavog dvorišta na mene. Izubijan, ali presrećan, stalno sam to činio. Svaki put kada bih silazio niz stepenice, moji drugovi su gubili dah od straha. Uvek ću se sećati jedne oktobarske večeri. Kiša tek što je prestala da pada. Iz dvorišta se peo miris vlažne zemlje i ruža. Na nebu, razgorelom od zalaska sunca, videli su se veličanstveni oblaci koji su meni izledali kao leopardi, Napoleon ili jedrenjaci bez katarki. Moje lice je bilo obasjano odozgo hiljadama svetlosti apoteoze. Sišao sam stepenicama, stepenik po stepenik, u mrtvoj tišini, praćen opčinjenim očima mojih drugova koji su prekinuli svoje igre. Ne bih se tada menjao ni sa bogovima. Imam dvadeset i dve godine i student sam Umetničke akademije u Madridu. Pred dodeljivanje nagrade za slikarstvo opkladio sam se da ću je ja dobiti, slikajući sliku za konkurs a da pri tom ne dodirnem četkicom platno. I zaista sam uspeo da naslikam ono što se tražilo bacajući sa razdaljine od jednog metra mrlje boje na platno i stvarajući tako izenađujuću poentilističku sliku. Crtež i boje su bili toliko tačni da sam odneo prvu nagradu. Sledeće godine trebalo je da polažem ispit iz istorije umetnosti. Izašao sam na ispit sa namerom da zablistam. I zaista sam se bio izvanredno pripremio. Popeo sam se na uzvišenje gde je zasedala komisija i izvukao sam pitanje. Imao sam mnogo sreće. Bilo je to baš ono pitanje koje sam želeo da razvijem. Ali obuzet iznenada nesavladivom lenjošću, i na ogromno zaprepašćenje prisutnih, izjavio sam ne oklevajući da sam inteligentniji od sve trojice profesora i da odbijam da me oni ispituju pošto i suviše dobro poznajem postavljeno pitanje. Još uvek sam na Umetničkoj akademiji u Madridu. Želja da stalno i sistematski činim suprotno od onoga što rade ostali gone me na ekstravagantnosti. To mi je u veoma kratkom roku osiguralo pravu popularnost u madridskim umetničkim krugovima. Jednoga dana, na času slikanja, zadali su nam da naslikamo, prema modelu, jednu gotsku statuicu Bogorodice. Izlazeći, profesor nam je preporučio da naslikamo ono što svako od nas „vidi". Čim je on izišao, ja sam, obuzet strasnom željom za mistifikacijom, počeo da slikam terazije, inspirišući se slikom u jednom katalogu. Nacrtao sam ih sa najvećom preciznošću. Svi drugovi su smatrali da sam poludeo. Krajem nedelje profesor je došao da ispravi i oceni naš rad i sledio se pred slikom koju sam mu pružio. Svi učenici su nas okružili. U bojažljivoj tišini koja je nastala ja sam se usudio da kažem,glasom pomalo stegnutim od stidljivosti: „Mogućno je da vi vidite Bogorodicu kao što je svi vide, ja, međutim, vidim terazije." Imam dvadeset devet godina jednog leta u Kadakesu. Udvaram se Gali. Ručamo sa prijateljima na morskoj obali zaklonjeni lozom puzavicom i zaglušeni zujanjem pčela. Na vrhuncu smo sreće jer u sebi već nosim zrijuću težinu ljubavi koja se rađa i hvata me za gušu kao pijavica od teškog zlata na kojoj blista hiljadu dragih kamenova nemira. Pojeo sam četiri jastoga na žaru i zalio ih jednim od onih lakih seoskih vina, koja nemaju pretenzija, ali koja sama po sebi predstavljaju najlepše tajne Sredozemlja. Ručak je trajao dugo i sunce je počelo da zalazi. Bio sam bos. Jedna prijateljica, koja mi se odavno divila, nekoliko puta je napravila aluzije o lepoti mojih nogu. To je sušta istina, i ja nalazim da je njeno ponavljanje komplimenata glupo. Sedela je na zemlji glave lako naslonjene na moje koleno. Iznenada, stavila mi je ruku na nogu i drhtavim prstima pokušala da je pomiluje. Skočio sam, obuzet osećanjem autoljubomore, kao da sam se iznenada pretvorio u Galu. Oborio sam svoju obožavateljku i počeo da je gazim iz sve snage. Morali su da je otmu od mene. Bila je sva krvava. Hteo ja to ili ne, naklonjen sam ekscentričnostima. Imam trideset i tri godine. Tokom dana telefonirao mi je jedan od najpoznatijih mladih psihijatara. On je u Minotauru pročitao moj članak o „unutrašnjim mehanizmima paranoične aktivnosti". Cestitao mi je i začudio se zbog preciznosti mojih naučnih znanja koja su uglavnom retka kada je reč o jednom ovakvom predmetu. Želeo je da me vidi i da sa mnom porazgovara o ovom problemu. Odlučili smo da se nađemo iste večeri, u mom ateljeu u Ulici Gamge, u Parizu. Uzbuđen zbog ovog susreta, proveo sam čitavo popodne trudeći se da napravim neki redosled stvari o kojima ćemo razgovarati. U osnovi, bio sam veoma počastvovan što su moje ideje, koje su čak i moji najbliži prijatelji iz grupe nadrealista smatrali uglavnom samo paradoksalnim šalama, uzete u obzir u jednom naučnom krugu. Želeo sam da naša prva izmena misli teče normalno i čak sa izvesnom ozbiljnošću. Cekajući dolazak mladog psihijatra, nastavio sam da radim po sećanju na portretu vikontese od Noaja. Ta slika, rađena na bakru, zadavala mi je prilično teškoća. Da bih video crtež na potamneloj površini koja je pored toga delovala kao ogledalo, a pošto sam primetio da na mestima gde su odblesci svetliji bolje vidim detalje crteža, radio sam sa komadom bele hartije od tri kvadratna santimetra, zalepljenom na vrhu nosa. Tačno u šest časova neko je zazvonio. Sklonio sam sliku i otvorio vrata. Ušao je Žak Lakan i mi smo odmah započeli veoma ozbiljnu diskusiju punu tehničkih detalja. Bili smo iznenađeni kada smo otkrili da su naši stavovi, i to iz istih razloga, okrenuti protiv konstitucionalističkih teza koje su bile uobičajene. Razgovarali smo dva sata u veoma velikom dijalektičkom uzbuđenju. Zak Lakan je otišao, obećavši mi da će sa mnom održavati stalnu vezu kako bismo mogli da izmenjujemo ideje. Kada je otišao, počeo sam da šetam gore-dole po ateljeu, trudeći se da napravim sintezu našeg razgovora i objektivnije odmerim retke trenutke neslaganja do kojih je došlo među nama. Ali, isto toliko me je zanimao i čudan način na koji me je mladi psihijatar ponekad posmatrao. Imao sam utisak da će se iznenada osmehnuti, i kao da se zatim uzdržava od toga da ne bi pokazao svoje čuđenje. Da li se možda bavio morfološkim proučavanjem moje fizionomije, uzbuđene idejama koje su uznemiravale moj duh? Dobio sam odgovor na moju zagonetku u trenutku kada sam otišao da operem ruke. (To je, u stvari, trenutak kada čovek sa najviše jasnoće sagledava bilo koje pitanje!) Ali ovoga puta odgovor sam dobio sa ogledala. Zaboravivši da skinem komad hartije sa vrha nosa, ja sam čitava dva sata sa najvećom ozbiljnošću govorio o transcedentalnim pitanjima, tonom istovremeno objektivnim i svečanim, ne sumnjajući ništa o smešnom izgledu mog nosa! Koji bi cinični mistifikator mogao da odigra ovakvu ulogu do kraja? Nalazimo se u ulici Bekerel 7, u našem stanu pored Sakre-Kera. Godina je 1936. Gala treba sutradan da bude operisana i mora da provede noć na klinici, u miru. Operacija je veoma ozbiljna. Međutim, Gala se nimalo ne brine i mi čitavo popodne pravimo dva nadrealistička predmeta. Ona se zabavlja kao dete prikupljajući čudnu gomilu stvari koje zatim mehanički pretvara u prah. Kasnije sam shvatio da je njen predmet vrveo od svesnih aluzija na blisku operaciju. Prevashodno biološki karakter toga predmeta bio je očigledan: metalne antene gotovo su kidale neke membrane. Jedna posuda puna brašna ublažavala je udarce grudi koje su umesto bradavica nosile po jedno petlovo pero. Ja sam pravio „hipnagogični časovnik": ogromna vekna hleba ležala je na raskošnom postolju; po hlebu su bile poredane, jedna do druge, dvanaest mastionica napunjenih mastilom „Pelikan". U svakoj mastionici stajalo je po jedno pero različite boje. Bio sam oduševljen dobijenim rezultatom. Predveče Gala je završila svoj predmet i mi smo odlučili da ga pre nego što odemo na kliniku pokažemo Andre Bretonu. Pozvali smo taksi i pažljivo uneli predmet, koji se, na nesreću, pri prvom potresu, raspao. Posuda u kojoj se nalazio kilogram brašna se prevrnula. Bili smo potpuno beli. S vremena na vreme šofer taksija se okretao i posmatrao nas. U njegovom pogledu bilo je isto toliko čuđenja koliko sažaljenja. Zaustavili smo se pred jednom pekarom i kupili kilogram brašna. Zbog raznih nezgoda koje su iskrsavale jedna za drugom, stigli smo sa velikim zakašnjenjem na kliniku. Naše pojavljivanje u dvorištu, pred bolničarkama koje su nam izišle u susret, nije bilo bez originalnosti. Gala i ja smo se otresli i iz naših haljina i kose izleteli su oblaci brašna. Ostavio sam Galu na klinici i vratio se brzo kući i dalje se rasejano otresajući. Večerao sam odlično: ostrige i pečenog goluba. Popio sam tri kafe i nastavio da pravim predmet koji sam započeo to popodne. Od trenutka kada sam ga napustio bio sam nestrpljiv da mu se vratim: stalno sam mislio na moj predmet. Pomalo sam bio začuđen zbog ravnodušnosti u odnosu na operaciju moje žene. Ali, čak i trudeći se, nisam mogao da osetim ni najmanju brigu. Ta potpuna odvojenost od patnji bića koje tvrdim da obožavam postavila je mom duhu moralni i filozofski problem čije sam objašnjenje ostavio za kasnije. Kao muzičar obuzet inspiracijom osećao sam kako u meni vri od ideja. Dodao sam šezdeset akvarela mastionica sa perima, koje sam naslikao na malim komadićima hartije i okačio žicom iznad hleba. Posmatrao sam u ekstazi apsurdni i strahovito realni izgled mog predmeta, a zatim sam oko dva časa po ponoći legao i potonuo u miran san. U pet časova sam se probudio, ali ovoga puta kao demon. Najveća briga koju sam ikada osećao prikovala me je za krevet. Jednim laganim pokretom glave jedva sam uspeo da odbacim pokrivače koji su me gušili. Bio sam obliven hladnim znojem griže savesti. Zora se radala; frenetična pesma ptica najzad me je potpuno probudila. Gala, Galuška, Galuškinita! Suze mi vrcaju, vrele i bolne kao porođajni grčevi. Cim prestanem da plačem, vidim Galu oslonjenu na jednu mašinu u Kadakesu, Galu, kako se krajem leta saginje da uzme jedan blistavi šljunak među stenama rta Kre, Galu koja je otplivala tako daleko da od njenog malog lica vidim samo osmeh. I odmah, posle svake ovakve slike, ja sve jače i jače plačem, kao da mehanizam osećanja pritiska mišićnu opnu mojih očiju da bi iz njih istisnuo do poslednje kapi sve svetle vizije moje ljubavi sadržane u kiselom i modrikasnom limunu sećanja. Otrčao sam na kliniku i zgrabio sa životinjskim strahom hirurga za bluzu. On je zbog toga morao da bude izuzetno ljubazan prema meni. Citavu tu nedelju plakao sam svakog trenutka i u svakoj prilici, na najveće čuđenje grupe nadrealista. Najzad, jedne nedelje, opasnost je otklonjena. Smrt se s poštovanjem povukla od nje. Galuška se smeje. Držim njenu ruku prislonjenu uz svoj obraz i mislim sa nežnošću: „Posle svega ovoga, mogao bih te ubiti!"