Dopisivao sam se već nekoliko meseci s jednom damom iz San Franciska. Zvala se Liza Veston i uspevala je da preživi dajući časove igranja, uključujući i balet, u sopstvenom studiju. Imala je 32 godine, bila jednom udata, a sva njena pisma bila su dugačka i besprekorno otkucana na ružičastoj hartiji.

Dopisivao sam se već nekoliko meseci s jednom damom iz San Franciska. Zvala se Liza Veston i uspevala je da preživi dajući časove igranja, uključujući i balet, u sopstvenom studiju. Imala je 32 godine, bila jednom udata, a sva njena pisma bila su dugačka i besprekorno otkucana na ružičastoj hartiji.

Dobro je pisala, inteligentno i bez mnogo preterivanja. Uživao sam u njenim pismima i odgovarao na njih. Liza se držala na distanci od književnosti, držala se dalje od takozvanih opštih pitanja. Pisala mi je o sitnim svakodnevnim događajima, ali opisujući ih duhovito i s razumevanjem. I tako je došlo do toga da mi napiše kako dolazi u Los Anđeles da kupi neke plesne kostime i pita me da li bih želeo da je vidim? Kazao sam joj da svakako želim i da može da se smesti kod mene, ali da će, obzirom na razliku u godinama, ona morati da spava na kauču, dok ću ja da spavam u krevetu. Pozvaću te kad stignem, odgovorila mi je. Tri-četiri dana kasnije zazvonio je telefon. Bila je to Liza. »U gradu sam«, reče ona. »Jesi na aerodromu? Doći ću po tebe.« »Uzeću taksi.« »Taksi košta.« »Tako je prostije.« »Šta piješ?« »Ne pijem mnogo. Znači šta god ti je drago... « Sedeo sam i čekao je. Uvek postajem težak u takvim situacijama. Kad se stvarno dogode, skoro da ne volim što je tako. Liza je spomenula da je lepa, ali nisam video nijednu fotografiju. Jednom sam se tako oženio, bio sam obećao da se oženim na neviđeno, kroz dopisivanje. I ova je pisala inteligentna pisma, ali su moje dve i po godine braka ispale katastrofa. Ljudi su obično mnogo bolji u pismima nego u stvarnosti. Slični su pesnicima u tom pogledu. Hodao sam po sobi. Onda sam čuo korake kako se približavaju ulazu. Prišao sam roletnama i provirio. Nije bilo loše. Tamna kosa, pristojno obučena u dugačku suknju do samih članaka. Hodala je graciozno, držeći glavu uspravno. Lep nos, obična usta. Voleo sam žene u haljinama, podsećale su me na davno prošle dane. Nosila je malu torbu. Zakucala je. Otvorio sam vrata. »Uđi.« Liza je spustila svoj prtljag na pod. »Sedi.« Bila je neznatno našminkana i baš lepa. Njena kosa je bila kratka i elegantno očešljana. Sipao sam joj votku sa sodom, a onda i meni. Izgledala je smireno. Postojao je trag patnje na njenom licu — prošla je kroz jedan ili dva teška perioda u svom životu. Kao i ja. »Kupiću sutra neke kostime. Ima jedna izuzetna radnja ovde u Los Anđelesu.« »Sviđa mi se kako si obučena. Kad je žena potpuno skrivena odećom to uzbuđuje, mislim. Naravno, teško je onda reći kako je građena, ali stekne se neki utisak.« »Takav si kao što sam i mislila. Nimalo se ne bojiš.« »Hvala.« »Izgledaš skoro nedodirljiv.« »Ovo mi je treće piće.« »Šta biva posle četvrtog?« »Ništa naročito. Popijem ga i čekam peto.« Izašao sam da kupim novine. Kada sam se vratio, Liza je bila podigla svoju dugačku suknju iznad samog kolena. Dobro je izgledalo. Imala je fina kolena, lepe noge. Dan (u stvari noć) se razvedrio. Iz njenih pisama znao sam da živi na prirodnoj ishrani kao Sesilija. Samo što se ona nimalo nije ponašala kao Sesilija. Seo sam na drugi kraj kauča i potajno gleduckao njene noge. Oduvek sam bio čovek nogu. »Imaš lepe noge«, rekoh Lizi. »Sviđaju ti se?« Zadigla je suknju još malo više. Izluđivala me. Sva ta toliko lepa noga što se pojavljuje iz toliko odeće. Bilo je to neuporedivo bolje od mini suknje. Posle sledećeg pića premestio sam se do Lize. »Trebalo bi da vidiš moj plesni studio«, reče ona. »Ne znam da igram.« »Znaćeš. Naučiću te.« »Džabe?« »Normalno. Vrlo si lak na nogama za tako velikog momka. Prema načinu hoda mogu da kažem da bi mnogo dobro igrao.« »Dogovoreno. Spavaću na tvom kauču.« »Imam lep stan, ali sve što imam je vodeni krevet.« »Može.« »Ali moraćeš da pustiš da ti kuvam. Dobra jela.« »Lepo zvuči.« Pogledao sam u njene noge. Onda sam je pomilovao po kolenu. Poljubio sam je. Vratila mi je poljubac usamljene žene. »Jesam ti privlačna«? upita Liza. »Jesi, nego šta. Ali najviše mi se sviđa tvoj stil. Imaš neku otmenu notu.« »A vi se dobro držite, Kinaski.« »Moram. Imam skoro 60 godina.« »Kao da ti je 40, Henk.« »I ti se dobro držiš, Lizo.« »Moram. Imam 32.« »Drago mi je da nisu 22.« »I meni je drago da ti nemaš 32.« »Ovo je jedna draga noć«, rekoh. Oboje smo gucnuli naša pića. »Šta misliš o ženama?« upita ona. »Nisam mislilac. Svaka je žena drukčija. U osnovi, kao da su kombinacija najboljeg i najgoreg — i čarobne i užasne. Sve u svemu, drago mi je što postoje.« »Kakav si prema njima?« »Bolje su one prema meni nego ja prema njima.« »Misliš da je to fer?« »Nije fer ali tako je.« »Pošten si.« »Ne sasvim.« »Kad kupim sutra te nove kostime, hoću da ih probam na sebi. Moći ćeš da mi kažeš koji ti se najviše sviđa.« »Važi. Ali volim dugačke haljine. Elegancija.« »Kupujem sve vrste.« »Ja ne kupujem odeću dok se stara ne raspadne.« »Tvoji izdaci su druge prirode.« »Lizo, ja ću u krevet posle ovog pića, važi?« »Što da ne.« Nagomilao sam na patosu posteljinu za nju. »Je l' ti dovoljno ćebadi?« »Da.« »Valja li jastuk?« »Mora da valja.« Dokrajčio sam piće, ustao i zaključao ulazna vrata. »Ne zarobljavam te unutra. Osećaj se bezbedno.« »Osećam se ... « Otišao sam u spavaću sobu, ugasio svetlo, svukao se i zavukao pod pokrivače. »Eto vidiš«, doviknuh joj, »nisam te silovao.« »Oh«, odgovori ona, »kamo sreće da jesi!« Nisam sasvim poverovao, ali lepo je čuti tako nešto. Odigrao sam prilično fer ovaj put. Liza će sačuvati svoj san. Kad sam se probudio, čuo sam je u kupatilu. Možda je trebalo da je opalim? Kako čovek uopšte da zna šta treba da čini? Objektivno, rešio sam, bolje je čekati, ako išta osećate prema nekoj osobi. Ako je zamrzite iz cuga, najbolje je odmah i pojebati; ako nije tako, bolje je čekati, pojebati, pa onda mrzeti. Liza je izašla iz kupatila u crvenoj haljini do kolena. Lepo joj je stajala. Bila je vitka i elegantna. Stala je pred ogledalo u spavaćoj sobi i zabavljala se svojom kosom. »Henk, idem sad da kupim kostime. Ti ostani u krevetu. Možda si bolestan od silnoga pića.« »Što? Isto smo popili.« »Čula sam te kad si potajno pio u kujni. Što si to radio?« »Bojao sam se, šta ja znam.« »Ti? Bojao se? Mislila sam da si ti veliki, surovi, pijani jebač žena?« »Jesam te razočarao?« »Ne.« »Bojao sam se. Moja veština je u strahu. On me pokreće.« »Idem po kostime, Henk.« »Ljuta si. Razočarao sam te.« »Nimalo. Vratiću se.« »Gde je ta radnja?« »87. ulica.« »87. ulica? Veliki bože, to je Vots!; »Imaju najbolje kostime na obali.« »To je crna četvrt!« »Šta, ti si anti-crn?« »Ja sam anti-svega.« »Uzeću taksi. Vraćam se za 3 sata.« »Je l' u tome tvoja ideja osvete?« »Kazala sam da se vraćam. Ostavljam stvari.« »Nikad se nećeš vratiti.« »Vratiću se. Znam šta radim.« »Dobro, ali ovaj... nemoj taksijem.« Ustao sam i našao moje farmerke, izvadio ključeve od kola. »Evo, uzmi mog Vagena. TRV 469, tu ispred. Ali idi lagano s kvačilom, i druga brzina je zeznuta, naročito kad vraćaš onda škripi... « Uzela je ključeve, a ja sam se vratio u krevet i navukao čaršav. Liza se nagnula nada mnom. Obgrlio sam je, ljubio je niz vrat. Zaudaralo mi je iz usta. »Razvedri se«, reče ona. »Veruj. Proslavićemo noćas i imaćemo modnu reviju.« »Ne mogu da čekam.« »Možeš.« »Srebrni ključ otvara vrata kod vozača. Zlatni ključ pali... « Otišla je u svojoj crvenoj haljini do kolena. Čuo sam kako se vrata zatvaraju. Pogledao sam oko sebe. Njena putna torba je još bila tu. A na ćilimu je stajao i par njenih cipela. 85 Kad sam se probudio, bilo je pola 2 po podne. Okupao sam se, obukao, otvorio poštu. Pismo od mladića iz Glendejla. »Dragi g. Kinaski: ja sam mlad pisac i mislim da dobro pišem, veoma dobro, ali mi pesme stalno vraćaju. Kako neko uleće u tu igru?