Iz nekog razloga uvijek koristim lijevu ruku, iako sam dešnjakinja. Nisam sigurna zbog čega je to tako. Živim u Gornjem Milanovcu, kao i moj dečko. Bili smo u vezi nekoliko mjeseci kad me je pitao masturbiram li kada sam sama. Odgovorila sam mu da ne radim to kad imam partnera, jer smatram da je to suvišno ako već imam sek*ualno zadovoljstvo s njim. Nadala sam se da smo time stavili točku na tu temu, ali on je nastavljao ispitivati gdje najviše volim masturbirati i kako to radim. Ispostavilo se da njega to jako na*aljuje. Nisam mu htjela otkriti svoju tajnu i tehniku s prstićima, koji me za manje od dvije minute mogu dovesti do najboljeg or*azma u životu. Jednog dana odlučila sam mu poslati sliku kako se samozadovoljavam. Napravila sam to preko aplikacije WhatsApp. Kad je vidio sliku, nije ništa odgovorio. Nisam znala kako će reagirati i što mu se motalo po glavi, jer prilično drži do tradicionalnih vrijednosti. Nakon par sati pozvonio je na moja vrata i imali smo se*s kakav ne pamtim. Srećom, bilo je izvedivo jer roditelji nisu bili kod kuće. Nekoliko tjedana kasnije dogovorili smo romantičnu večeru kod mene.Počeli smo se...»Je l' pijete nešto?« upita Marti. »Ja ću pivo«, rekoh. »Ja ću rakiju«, reče Temi. »Nađi mesto za nju, stavi je na račun«, rekoh Martiju. »Nema problema. Smestićemo je. Rasprodati smo. Morali smo da vratimo bar 150 ljudi, a ima još pola sata do tvog nastupa.« »Hoću ja da predstavim Kinaskog publici«, reče Temi. »Jesi ti za?« upita Marti. »Za.« Na sceni je bio klinac sa gitarom, Dinki Samers, i masa mu je vadila dušu. Pre osam godina Dinki je imao zlatnu ploču, ali ništa posle toga. Marti je uzeo interni telefon i okrenuo broj. »Slušaj«, reče, »je l' taj momak toliko loš kao što zvuči?« Mogao se čuti ženski glas s druge strane žice. Kriminalan je.« Marti je spustio slušalicu. »Oćemo Kinaskog!« drali su se. »U redu«, mogli smo da čujemo Dinkija, »na vedu je Kinaski.« Ponovo je zapevao. Bili su pijani. Zviždali su i urlali. Dinki je pevao dalje. Završio je svoju tačku i sišao sa scene. Čovek nikad ne zna. Ima dana kad je najbolje ostati u krevetu pokriven do nosa. Neko je zakucao. Dinki, u svojim crvenobeloplavim patikama, beloj majici, s gajtanima i filcanim mrkim šeširom. Šešir je stajao nabijen na masu plavih kovrdži. Majica je govorila: »Bog je Ljubav«. Dinki je pogledao u nas. »Jesam zaista bio tako loš? Hoću da znam. Jesam zaista bio tako loš?« Niko nije odgovorio. Dinki pogleda u mene. »Henk, jesam bio toliko loš?« »Masa je pijana. Sad je vreme karnevala.« »Hoću da znam jesam li ili nisam bio loš?« »Popij piće.« »Moram da nađem devojku«, reče Dinki. »Sama je tamo negde.« »Slušaj«, rekoh Martiju, »da obavimo to.« »Fino«, reče Marti, »kreni.« »Ja ga najavljujem«, reče Temi. Izašao sam zajedno s njom. Dok smo prilazili sceni, opazili su nas i počeli da vrište i psuju. Flaše su popadale sa stolova. Neki su se tukli pesnicama. Ortaci iz moje pošte nikad ne bi poverovali. Temi je prišla mikrofonu. »Dame i gospodo«, reče ona, »Henri Kinaski večeras nije mogao da dođe ...« Nastao je tajac. Onda ona reče: »Dame i gospodo, Henri Kinaski!« Izašao sam. Rugali su se. Ništa još nisam bio uradio. Uzeo sam mikrofon. »Halo, ovde Henri Kinaski...« Mesto je podrhtavalo od buke. Nisam ni morao bilo šta da radim. Oni su radili sve. Ali morali ste biti na oprezu. Onako pijani, mogli su smesta da provale svaki lažan izraz, svaku lažnu reč. Ne treba nikada potcenjivati publiku. Platili su da uđu; platili su svoje piće; očekivali su da dobiju nešto, i ako im to ne biste dali, bacili bi vas pravo u okean. Na sceni je stajao frižider. Otvorio sam ga. Mora da je bilo barem 40 piva unutra. Uzeo sam jedno, otvorio ga i otpio gutljaj. Bilo mi je potrebno to piće. Onda je neki čovek odozdo iz publike dreknuo: »Ej, Kinaski, mi plaćamo kad pijemo!« To je bio debeljko iz prvog reda, u poštanskoj jakni. Pošao sam do frižidera i izvadio pivo. Sagnuo sam se i dodao mu. Vratio sam se i izvadio još piva. Dodao sam ga ljudima u prvim redovima. »Ej, a nama?« glas iz poslednjih redova. Izvadio sam flašu i bacio je kroz vazduh. Bacio sam još nekoliko tamo pozadi. Spretni neki ljudi. Sve su ih uhvatili. Onda mi je jedna iskliznula iz ruke i poletela visoko u vazduh. Čuo sam kad se razbila. Rešio sam da prekinem. Mogao sam da vidim tužbu: fraktura lobanje. Ostalo je jedno 20 flaša. »E, ove ostale su sad moje!« »Oćeš celu noć da čitaš?« »Oću celu noć da pijem ... « Aplauz, ruganje, podrigivanje ... »HENK, JEBO TE JA!« dreknuo je neki momak. »Hvala ti, tetka«, odgovorih. Seo sam, podesio mikrofon i krenuo s prvom pesmom. Postalo je tiho. Ostao sam sam s bikom u ringu. Osetio sam strah. Ali te pesme sam ja napisao. Ja ih čitam. Najbolje je bilo početi otvoreno, pesmom o ruganju. Završio sam je i zidovi se zaljuljaše. Četiri-pet ljudi se tuklo za vreme aplauza. Imao sam sreće. Dovoljno je bilo da ostanem na istom mestu. Niste mogli da gledate na njih sa visine, a niste mogli ni da im se uvučete u dupe. Postojao je neki neutralni teren koji ste morali da osvojite. Čitao sam druge pesme, pio pivo. Opio sam se. Reči su postale teže za čitanje. Preskakao sam redove, pesme su mi ispadale iz ruku i vukle se po patosu. Najzad sam se zaustavio i samo sedeo i pio. »Ovo nije loše«, rekoh, »plaćate da me gledate kako pijem.« Uložio sam napor i pročitao im još neke pesme. Na kraju, pročitao sam nekoliko prljavih i likvidirao stvar. »To je to«, rekoh. Vikali su: još! Momci iz klanice, momci iz Sirs Roubaka, svi momci iz svih stovarišta gde sam radio kao klinac i kao čovek, nikad ne bi poverovali. Pozadi u kancelariji bilo je još pića i razne masne zakuske, debelih sendviča. Marti je okrenuo lokal da vidi koji je prihod. Temi je fiksirala Martija pogledom. »Ne sviđaš se ti meni«, rekla je. »Tvoje oči mi se uopšte ne sviđaju.« »Nemoj da brineš za njegove oči«, rekoh. »Da uzmemo pare pa idemo.« Marti je ispunio ček i pružio mi ga. »Evo«, reče on, »200 dolara ... « »200 dolara!« ciknu Temi na njega. »Bedo jedna pokvarena!« Pročitao sam ček. »Zeza se«, rekoh, »olabavi.« Ignorisala me. »200 dolara«, reče ona Martiju, bedo jedna...« »Temi«, rekoh, »tu je 400 dolara... « »Potpiši ček«, reče Marti, »i daću ti u gotovom.« »Prilično sam popila tamo«, reče mi Temi. »Pitala sam jednog frajera: ,Mogu da naslonim moje telo na tvoje telo?' a on je rekao: ,Može'.« Potpisao sam i Marti mi je dao štos novčanica. Strpao sam ih u džep. »Slušaj, Marti, mislim da je najbolje da krenemo.« »Mrzim tvoje oči«, reče Temi Martiju. »Što ne ostaneš da popričamo malo?« upita me Marti. »Ne, moramo da idemo.« Temi je ustala. »Moram u ženski.« Izašla je. Marti i ja smo ostali da sedimo. Prošlo je deset minuta. Marti je ustao i rekao: »Čekaj, odmah se vraćam.« Sedeo sam i čekao, 5 minuta, 10 minuta. Izašao sam iz kancelarije i na zadnja vrata napolje. Krenuo sam do parkinga i seo u Vagena. 15 minuta je prošlo, 20, 25. Dajem joj još 5 minuta i onda idem, pomislih. Baš u tom trenutku pojaviše se Marti i Temi na zadnjim vratima. Marti je pokazao prstom. »Eno ga.« Temi je došla do mene. Njena odeća bila je sva šlogirana i izgužvana. Uvukla se u kola i skupila na zadnjem sedištu. Izgubio sam se 2-3 puta na autoputu. Na kraju, zaustavih kola pred kućom. Probudio sam Temi. Izašla je, ustrčala uz stepenice u svoj stan i zalupila vratima.
0 comments:
Post a Comment