Bila sam nevina i jedino im je to bilo bitno, a da sam znala da će me nevinost toliko koštati davno bih je izgubila. Rodbina, komšije, ma niko nije ni probao da me zaštiti i spasi. Svadba je bila kao iz bajke, na 1000 zvanica, najbolji pjevači, najskuplja hrana, pića, savršenstvo, ali za djevojku koja je svojevoljno pristala da se uda, za mene, PAKAO. Međutim nisam mogla ni da zamislim šta me je dalje čekalo. Svekar i svekrva su me uveli u spavaću sobu, raspremili i tada uveli i svog sina, mog muža. Ubrzo je bio na meni, odnosno u meni, a svekar i svekrva su sve pomno pratili. Kada je potekla krv niz moje butine, od uzbuđenja su počeli da ciče i po nama bacaju novac. Već sam preko 10 godina u braku, rodila sam četvero djece, pomirila sam se sa sudbinom i vremenom sam se navikla na sve, brinem se o mužu kao o djetetu. Nema mi druge… Možda mi je lakše i zbog novca, jer stvarno sam se udala u boatstvo, a i svekar..Odlučio sam da to ne činim. Vratio sam sve prekidače u normalu, zatvorio metalnu kutiju i obesio polomljeni katanac. Napustio sam rezervoar, pronašao novi put i krenuo njime. Ovaj je izgledao češće upotrebljavan od onog prvog. Pešačio sam niz taj put. Nikada nisam bio toliko umoran. Jedva sam gledao. Najednom se stvorila mala devojčica od jedno 5 godina koja je išla prema meni. Imala je na sebi plavu haljinicu i bele cipelice. Izgleda da se uplašila kad me ugledala. Trudio sam se da izgledam ljubazno i prijateljski dok sam joj se približavao. »Devojčice mala, nemoj da odeš. Neću te povrediti. IZGUBIO SAM SE! Gde su ti roditelji? Devojčice mala, povedi me tvojim roditeljima!« Devojčica je pokazala prstom. Ugledao sam prikolicu i kola parkirana pred njom. »EJ, IZGUBIO SAM SE!« povikao sam. »ISUSE, DRAGO MI JE DA VAS VIDIM.« Lidija je izašla iz prikolice. Kosa joj je bila sva u crvenim loknama. »Hajde, gradski dečače«, reče ona. »Pođi kući za mnom.« »Tako mi je drago što te vidim, bebice, poljubi me!« »Ne. Pođi za mnom.« Lidija je potrčala desetak metara ispred mene. Teško je bilo pratiti je. »Pitala sam ove ljude jesu li videli gradskog dečaka«, viknula je preko ramena. »Kazali su: Ne.« »Lidija, volim te!« »Požuri! Mnogo si spor!« »Stani, Lidija, stani!« Prebacila se preko bodljikave žice. Ja nisam uspeo. Zakačio sam se u žici. Nisam mogao da mrdnem. Bio sam kao ulovljena krava. »LIDIJA!« Vratila se s crvenim loknama i počela da mi pomaže da se otkačim iz žice. »Pratila sam te. Našla sam tvoj crveni notes. Namerno si se izgubio zato što si bio besan.« »Ne, izgubio sam se zbog neznanja i straha. Ja nisam kompletna ličnost — ja sam zakržljala gradska ličnost. Ja sam manje-više promašeno sraćkavo govno koje nema ništa nikome da pruži.« »Isuse«, reče ona, »misliš da ja to ne znam?« Oslobodila me poslednje bodlje. Zateturao sam za njom. Bio sam opet sa Lidijom.
0 comments:
Post a Comment