Sara je pripremala nadev za ćurku a ja sam sedeo u kuhinji i razgovarao s njom. Oboje smo cirkali belo vino. Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. Bila je to Debra.

Sara je pripremala nadev za ćurku a ja sam sedeo u kuhinji i razgovarao s njom. Oboje smo cirkali belo vino. Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. Bila je to Debra.

»Htela sam samo da ti poželim Srećan Božić, mokri rezanče.« »Hvala ti, Debra. Pozdravi mi Deda Mraza.« Malo smo popričali, zatim sam se vratio i seo. »Ko je to bio?« »Debra.« »Kako je?« »Dobro, valjda.« »Šta je htela?« »Šalje Božićne čestitke.« »Dopašće ti se ova organska ćurka, a i nadev je odličan. Ljudi jedu otrov, čist otrov. Amerika je jedna od par zemalja gde vlada rak debelog creva.« »Aha, imam i ja tikove u bulji, ali to su samo moji šuljevi. Dao sam jednom da ih iseku. Pre operacije puste ti jednu zmiju u crevo s malom lampicom i gvire unutra u tebe da nađu rak. Ta zmija je podosta dugačka. Samo je puste da utrči u tebe!« Telefon je opet zazvonio. Ustao sam i javio se. Bila je Kesi. »Kako si, šta radiš?« »Sara i ja spremamo ćurku.« »Nedostaješ mi.« »Srećan Božić i tebi. Kako je na poslu?« »Dobro. Slobodna sam do 2. januara.« »Srećna ti Nova Godina, Kesi!« »Koji ti je kurac?« »Živnuo sam malo. Nisam navikao na belo vino ovako rano.« »Nazovi me koji put.« »Važi.« Vratio sam se u kuhinju. »Kesi se javila. Ljudi vole da zovu na Božić. Možda će se javi Drajer Baba.« »Neće.« »Što?« »On nikad nije naglas govorio. Nikada nije govorio i nikad nije dodirnuo novac.« »To je zbilja nešto. Daj da probam malo tog sirovog punjenja.« »Uzmi.« »Vidi vidi — nije loše!« Onda je telefon opet zvonio. To je ta šema. Kad jednom počne da zvoni onda ne prestaje. Pošao sam u sobu i javio se. »Halo«, rekoh. »Ko je to?« »Kurvo stara. Ne znaš?« »Ne, u stvari ne.« Bila je to pijana ženska. »Pogodi.« »Čekaj. Znam! Ajris!« »Da, Ajris. I trudna sam.« »Znaš li ko je otac?« »Kakve to ima veze?« »U pravu si mislim. Kako je u Vankuveru?« »Dobro. Zbogom.« »Zbogom.« Vratio sam se opet u kuhinju. »Bila je to trbušna igračica iz Kanade«, rekoh Sari. »Šta radi?« »Puna je Božićnih zdravica.« Sara je stavila ćurku u rernu pa smo prešli u dnevnu sobu. Ćaskali smo malo neko vreme. Onda je telefon opet zvonio. »Halo«. rekoh. »Jeste vi Henri Kinaski«? Bio je to mlad muški glas. »Da.« »Jeste vi Henri Kinaski, pisac?« »Aha.« »Stvarno?« »Aha.« »E pa, mi smo jedni ortaci iz Bel Era i stvarno se ložimo na vaše stvari, čoveče! Toliko se ložimo da ćemo da vas nagradimo, čoveče!« »Je l'?« »Aha, dolazimo s gajbom piva.« »Nabijte si to pivo u bulju.« »Šta?« »Rekoh: Nabijte si ga u bulju!« Spustio sam slušalicu. »Ko je to bio«? upita Sara. »Izgubio sam 3-4 čitaoca iz Bel Era. Ali vredelo je.« Ćurka je bila gotova, pa sam je izvadio iz rerne, stavio na poslužavnik, sklonio mašinu i moje papire s kuhinjskog stola i tu smestio ćurku. Počeo sam da je tranširam kad je Sara ušla s povrćem. Seli smo. Ja sam napunio svoj tanjir, Sara je napunila svoj. Lepo je izgledalo. »Nadam se da ona sa sisicama neće opet da navrati«, reče Sara. Izgledala je veoma uznemirena od te misli. »Ako navrati daću joj parče.« »Šta?« Pokazao sam na ćurku. »Rekoh, daću joj parče. Pa ti vidi.« Sara je vrisnula. Ustala je. Sva je drhtala. Onda je poletela u spavaću sobu. Pogledao sam u moju ćurku. Nisam mogao da je jedem. Opet sam pritisnuo pogrešno dugme. Otišao sam u dnevnu sobu s pićem i seo. Čekao sam 15 minuta, zatim stavio ćurku i povrće u frižider. Sara je sutradan otišla svojoj kući, a ja sam uzeo sendvič s hladnom ćuretinom oko 3 popodne. Oko 5 sati neko je užasno lupao na vrata. Otvorio sam. Temi i Arlina. Gluvarile su drogirane. Ušle su i skakale naokolo, govoreći obe istovremeno. »Imaš nešto da se popije?« »Jebeš mu mater, Henk, 'maš li ti nešto da se popije?« »Kako si proveo jebeni Božić?« »Aha. Kako si proveo jebeni Božić, čoveče?« »Ima neko pivo i vino u zamrzivaču«, rekoh im. (Možete uvek da provalite predratnog tipa: frižider zove zamrzivač.) Igrale su po kujni i otvorile zamrzivač. »Ej, ima ćurka!« »Gladne smo, Henk! Da uzmemo malo ćurke?« »Normalno.« Temi se pojavila s batakom i zagrizla u njega. »Ej, ova ćurka je odvratna! Fali joj začina!« Arlina se pojavila s parčadima mesa u rukama. »Aha, ovom fali začina. Bljutavo je! Imaš neke začine?« »U kredencu«, rekoh. Odskakale su ponovo u kuhinju i počele da sipaju začine. »Tako! Sad je bolje!« »Aha, sad ima ukus na nešto!« »Organična ćurka, sranje!« »Aha, sranje živo!« »Oću još!« »Daj i meni. Ali fali začina.« Temi je došla i sela. Bila je dokrajčila batak. Onda je zagrizla u kosku, prelomila je na pola, i počela da je žvaće. Bio sam šokiran. Jela je kosku od bataka, pljujući sitne koščice na tepih. »Ej, jedeš kosku!« »Aha, dobra je!« Temi je poletela u kujnu po još. Uskoro se obe pojaviše, svaka s flašom piva. »Hvala ti, Henk.« »Aha, hvala ti, čoveče.« Sedele su tako gustirajući pivo. »Dobro«, reče Temi, »mora da idemo.« »Aha, idemo napolje da silujemo neku piletinu!« »Aha!« Obe su đipile i nestale kroz vrata. Ušao sam u kuhinju i zavirio u friz. Ćurka je izgledala kao da ju je iskasapio tigar — kostur joj je bio jednostavno razvaljen. Izgledala je bestidno. Sara je navratila sledeće večeri. »Kakva je ćurka«? upita me. »Dobra.« Otišla je i otvorila frižider. Vrisnula je. Onda je istrčala iz kuhinje. »Moj Bože, šta se desilo?« »Svratile su Temi i Arlina. Biće da nisu jele jedno nedelju dana.« »Oh, pa to je da ti se smuči. Srce me boli!« »Žao mi je. Trebalo je da ih sprečim. Bile su udrogirane.« »Šta da se radi, ostaje samo jedna stvar.« »Šta to?« »Mogu da ti napravim lepu supu od ćurke. Idem da kupim povrće.« »Dobro.« Dao sam joj dvadeseticu. Sara je pripremila supu to veče. Bila je slasna. Kad je odlazila ujutru, dala mi je uputstva kako da je podgrejem. Temi je zakucala na vrata oko 4 popodne. Pustio sam je unutra i ona je prošla pravo u kuhinju. Frižider se otvorio. »Ej, supa, a?« »Aha.« »Valja li?« »Aha.« »Mogu probam malo?« »Dobro.« Čuo sam je kako stavlja supu na štednjak, zatim kako uronjava u lonac. »O Bože! Ova stvar je bljutava! Fali začina!« Čuo sam kako sipa kašikom začine. Zatim je probala. »Sad je bolje! Ali fali još! Ja sam Italijanka, znaš. Evo... tako... sad je bolje! Sad može da se podgreva. Da uzmem pivo?« »U redu.« Došla je s flašom i sela. »Jesi me poželeo«? upita me. »Nemaš pojma koliko.« »Mislim da ću se vratim na staru šljaku u Plej Pen.« »Ludo.« »Ima ih tamo koji daju dobar bakšiš. Jedan frajer mi davao 5 dolara bakšiša svako veče. Bio je zaljubljen u mene. Ali nikad me nije zvao da izađemo. Samo me merkao. Čudan tip. Neki hirurg, specijalista za debelo crevo, i ponekad ga drkao dok me posmatrao kako idem po sali. Mogla sam da osetim miris sperme, kapiraš.« »Pa, naložila si ga ... « »Mislim da je supa gotova. Oćeš malo?« »Ne hvala.« Temi je otišla u kuhinju i čuo sam je kako vadi kutlačom iz lonca. Dugo se zadržala. Onda se pojavila. »Možeš da mi pozajmiš petaka do petka?« »Ne.« »Daj mi onda koji dolar.« »Ne.« »Daj mi onda samo dolar.« Dao sam Temi svu sitninu iz džepa. Ispalo je dolar i 37 centi. »Hvala«, reče ona. »U redu je.« Zatim je otvorila vrata i nestala. Sara je navratila sledeće večeri. Retko je dolazila tako često, bilo je to nešto u vezi s praznicima, svako je bio izgubljen, polulud, uplašen. Imao sam belo vino spremno i sipao nam po piće. »Kako ide u radnji«? upitah. »Posao je truba. Jedva pokriva troškove.« »Gde su tvoje mušterije?« »Svi su otišli iz grada; svi su otputovali negde.« »Sve naše šeme imaju rupe u sebi.« »Ne baš sve. Neki ljudi samo muvaju i muvaju.« »Istina.« »Šta je sa supom?« »Pri kraju.« »Je l' ti prijala?« »Nisam mnogo jeo.« Sara je otišla u kuhinju i otvorila frižider. »Šta se desilo s ovom supom? Čudno izgleda.« Čuo sam je kako degustira. Onda je poletela ka sudoperi i ispljunula. »Isuse, otrovana je! Šta se desilo? Jesu se Temi i Arlina vratile i jele čak i supu?« »Samo Temi.« Sara nije vrisnula. Samo je izlila ostatak supe u sudoperu. Jecala je, trudeći se da je ne čujem. Ta jadna organska ćurka surovo se provela za Božić.