U četvrtak uveče, Bobi se opet javio. »Ej, čoveče, šta radiš?« »Ništa osobito.« »Da skoknem do tebe na koje pivo?« »Nije mi nešto do poseta večeras.« »Ajde, čoveče, svratiću samo časak na pivce ... «

U četvrtak uveče, Bobi se opet javio. »Ej, čoveče, šta radiš?« »Ništa osobito.« »Da skoknem do tebe na koje pivo?« »Nije mi nešto do poseta večeras.« »Ajde, čoveče, svratiću samo časak na pivce ... «

»Ne, nije mi do toga.« »E JEBI SE ONDA!« dreknuo je. Spustio sam slušalicu i prešao u drugu sobu. »Ko je to bio?« upita Temi. »Samo neko ko je hteo da navrati.« »To je bio Bobi, je l' da?« »Da.« »Surov si prema njemu. Njemu je tužno samom kad mu je žena na poslu. Koji ti je vrag?« Temi je skočila, poletela u spavaću sobu i počela da okreće brojeve. Tek što sam joj kupio flašu šampanjca. Nije ga još otvorila. Pokupio sam ga i skembao u plakar za metle. »Bobi«, reče ona na telefon, »ovde Temi. Jesi ti zvao malopre? Gde ti je žena? Znaš šta, sad ću da dođem.« Spustila je slušalicu i izašla iz spavaće sobe.. »Gde je šampanjac?« »Odjebi«, rekoh, »nema da ga nosiš dole i piješ s njim.« »Hoću taj šampanjac. Gde je?« »Pusti njega nek nabavi svoj.« Temi je pokupila paklo cigareta sa stola i istrčala napolje. Izvukao sam šampanjac, otčepio ga i sipao sebi čašu. Nisam više pisao ljubavne pesme. U stvari, ništa nisam ni pisao. Nije mi se pisalo. Šampanjac je bio pitak. Pio sam čašu za čašom. Onda sam skinuo cipele i otišao dole do Bobijevog stana. Provirio sam kroz roletne. Sedeli su vrlo stisnuti na kauču i razgovarali. Vratio sam se. Ispio sam ostatak šampanjca i bacio se na pivo. Zazvonio je telefon. Bobi. »Čuj«, reče on, »što ne dođeš i popiješ pivo sa mnom i sa Temi?« Spustio sam slušalicu. Popio sam još piva i popušio par jeftinih cigara. Opijao sam se sve više i više. Otišao sam dole do Bobijevog stana. Zakucao sam. Otvorio mi je vrata. Temi je sedela na ivici kauča uvlačeći kokain u nos MekDonaldovom slamkom. Bobi mi je gurnuo pivo u ruku. »Problem je u tome«, reče on. »što si ti nesiguran, nemaš vere u sebe.« Srknuo sam pivo. »Tako je, lepo kaže Bobi«, reče Temi. »Nešto me boli tu unutra«, rekoh ja. »Samo si nesiguran«, reče Bobi, »to je tako prosto.« Imao sam dva broja telefona Džoane Dover. Okrenuo sam onaj u Gelvstonu. Javila se. »Ta sam, Henri.« »Nešto kao da si pijan?« »Aha. Hoću dođem da te vidim.« »Kada?« »Sutra.« »Dobro.« »Hoćeš me sačekaš na aerodromu?« »Normalno, dragi.« »Rezervisaću let pa ću ti javim.« Dobio sam let 707, za sutra u 12 i 15. Javio sam to Džoani Dover. Rekla mi je da će me sačeka. Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija. »Htela sam samo da ti kažem«, reče ona, »prodala sam kuću. Selim se u Feniks. Odlazim ujutru.« »Dobro, Lidija. Srećan ti put.« »Imala sam pobačaj. Skoro sam umrla, grozno je bilo. Izgubila sam toliko krvi. Nisam htela da te masiram s tim.« »Je l' ti sada dobro?« »Dobro mi je. Hoću samo da odem iz ovog grada, muka mi je od ovog grada.« Oprostili smo se. Uzeo sam još jedno pivo. Ulazna vrata se otvoriše i uđe Temi. Hodala je u divljim krugovima, gledajući u mene. »Je l' Valeri stigla kući?« upitah. »Jesi izlečila Bobijevu usamljenost?« Temi je samo nastavila da kruži oko mene. Izgledala je prilično zgodno u dugačkoj haljini, bez obzira je li bila ili nije bila odjebana. »Napolje odavde«, kazao sam. Napravila je još jedan krug, istrčala napolje i popela se gore u svoj stan. Nisam mogao da zaspim. Na svu sreću, imao sam još piva. Produžio sam da pijem i dokrajčio poslednju flašu oko pola 5 ujutru. Sedeo sam i čekao do 6, zatim izašao i kupio još. Vreme je sporo prolazilo. Hodao sam gore-dole. Bio sam u lošem stanju, ali počeo sam da pevam pesme. Pevao sam pesme i hodao gore-dole, od kupatila do spavaće sobe do dnevne sobe do kuhinje i natrag, pevajući pesme. Pogledao sam u sat 11 i 15. Aerodrom je bio na sat razdaljine. Bio sam obučen. Imao sam cipele, ali ne i čarape. Sve što sam poneo bile su naočare za čitanje koje sam strpao u džep od košulje. Istrčao sam na vrata bez prtljaga. Vagen me je čekao. Ušao sam. Sunce je jako blještalo. Spustio sam glavu na volan za trenutak. Čuo sam glas iz dvorišta: »Kuda on tako misli kog kurca da ode?« Upalio sam motor, uključio radio i krenuo. Imao sam problema s upravljanjem. Kola su mi stalno prelazila preko duple žute linije prema vozilima koja su mi išla u susret. Trubili su i ja sam se vraćao. Stigao sam na aerodrom. Ostalo mi je još 15 minuta. Prošao sam bio kroz crvena svetla, stop znakove, daleko prekoračio granice dozvoljene brzine, čitavim putem. Ostalo mi je još 14 minuta. Parking je bio pun. Nisam mogao da nađem mesto. Onda sam ugledao mesto ispred jednog lifta, široko taman za jednog Vagena. Znak je govorio: ZABRANJENO PARKIRANJE. Parkirao sam. Kako sam zaključao vrata, moje naočare za čitanje ispadoše iz džepa i razbiše se na betonu. Potrčao sam niz stepenice i preko ulice do šaltera za rezervacije. Bila je vrućina. Znoj je curio sa mene. »Rezervacija za Henrija Kinaskog ... « Službenik je napisao kartu i ja sam platio u gotovom. »Uzgred«, reče on, »čitao sam vaše knjige.« Poleteo sam gore u odeljenje za pregled. Zazujalo je. Višak sitnine i moj perorez. Stavio sam ih na ploču i ponovo prošao. Pet minuta. Izlaz 42. Svi su već bili ukrcani. Ušao sam. Tri minuta. Našao sam svoje mesto, pričvrstio pojas. Kapetan puta je govorio preko mikrofona. Rulali smo duž piste, bili smo u vazduhu. Uzleteli smo iznad okeana i napravili veliki okret.