Posle dan-dva dobio sam poštom pesmu od Lidije. Bila je to dugačka pesma i počinjala je ovako: Izađi, stari trole, Izađi iz tvoje rupe tamne, stari trole, Izađi na sunce s nama i dopusti nam Da ti stavimo krasuljke u kosu ...

Posle dan-dva dobio sam poštom pesmu od Lidije. Bila je to dugačka pesma i počinjala je ovako: Izađi, stari trole, Izađi iz tvoje rupe tamne, stari trole, Izađi na sunce s nama i dopusti nam Da ti stavimo krasuljke u kosu ...

Pesma mi je dalje govorila kako bi lepo bilo igrati na poljima sa ženskim faunskim stvorenjima, koja bi mi donela radost i istinsku spoznaju. Gurnuo sam pismo u fioku od komode. Sledećeg jutra probudilo me kucanje po staklu ulaznih vrata. Bilo je pola 11. »Nosi se«, rekoh. »Ja sam. Lidija.« »Dobro. Čekaj malo.« Navukao sam košulju i neke pantose i otvorio vrata. Onda sam poleteo u kupatilo i povraćao. Probao sam da operem zube, ali sam samo opet povratio — od slatkog ukusa paste prevrnuo mi se stomak. Izašao sam. »Ti si bolestan«, reče Lidija. »Hoćeš da odem?« »Ma ne, dobro mi je. Uvek se ovako budim.« Lidija je lepo izgledala. Svetlost se probijala kroz zavese i padala na nju. Imala je narandžu u ruci i bacala ju je u vazduh. Narandža je zablistala na jutarnjem suncu. »Ne mogu da ostanem«, reče ona, »ali hoću nešto da te pitam.« »Kaži.« »Ja sam vajarka. Hoću da vajam tvoju glavu.« »Dobro.« »Moraćeš da dođeš kod mene. Nemam atelje. Moraćemo da obavimo to kod mene. Je l' neće da ti smeta?« »Ne.« »Gledaj da dođeš do 11 ujutru. Deca dolaze iz škole posle podne i onda ne vredi.« »Biću tamo u jedanaest«, kazao sam joj. Sedeo sam preko puta Lidije u njenoj kuhinji. Velika gomila gline stajala je između nas. Počela je s pitanjima. »Jesu li ti roditelji još živi?« »Ne.« »Je l' voliš L. A.?« 1 »Grad za mene.« »Zašto pišeš tako o ženama?« »Kako?« 1 L. A. — Los Anđeles (prim. prev.) »Znaš ti kako.« »Ne znam.« »Eto, mislim da je stvarno sramota da čovek koji piše tako dobro kao ti ne zna baš ništa o ženama.« Ćutao sam. »Jebem ti! Šta je Liza uradila sa... ?« Počela je da traži po sobi. »Ah, te devojčice što rasturaju majčin alat!« Lidija je našla nešto drugo. »Može i s ovim. Miran sad, opusti se, ali ne mrdaj.« Bio sam joj okrenut licem. Radila je na gomili gline drvenom alatkom s petljom od žice na vrhu. Mahala je alatkom u mom pravcu preko gomile gline. Posmatrao sam je. Njene oči su gledale u mene. Bile su velike i tamne. Čak je i ono krivo oko dobro izgledalo. Uzvraćao sam joj pogled. Lidija je radila. Vreme je prolazilo. Pao sam u trans. Onda je rekla: »Hoćemo li pauzu? Jesi za pivo?« »Aha. Može.« Kad je krenula ka frižideru, pošao sam za njom. Izvadila je flašu iz frižidera. Kako se okrenula, obuhvatio sam je oko struka i privukao sebi. Poklopio sam je ustima i telom. Držala je flašu piva ispruženom rukom. Poljubio sam je. Poljubio sam je još jednom. Lidija me odgurnu. »Dobro«, rekla je, »dosta. Čeka nas posao.« Seli smo opet na svoja mesta i ja sam pio moje pivo, Lidija je pušila, a glina stajala između nas. Zazvonilo je na vratima. Lidija je ustala. Ušla je debela žena, divljih, molećivih očiju. »To je moja sestra, Glendolina.« »Zdravo.« Glendolina je privukla stolicu i počela da govori. Ta je baš umela da melje. Da je bila sfinga govorila bi, da je bila kamen govorila bi. Pitao sam se kad će da se umori i krene. Čak i kad sam prestao da je slušam, imao sam osećaj da me strelja sitnim pingpong lopticama. Glendolina nije imala nikakvu predstavu o proteku vremena, niti bilo kakvu ideju da možda nekom smeta. Pričala je i pričala. »Slušaj«, progovorih najzad, »kad ćeš da kreneš?« Onda su sestre napravile šou. Počele su da se raspravljaju. Obe su stajale i mahale rukama. Vikale su sve glasnije. Pretile su jedna drugoj batinama. Na kraju — blizu smaka sveta — Glendolina je džinovskim pokretom tela izbacila sebe kroz ulaz i otišla (ali čula se i dalje: njeni raspaljeni vapaji) ka svom stanu u drugom delu zgrade. Lidija i ja vratili smo se u kuhinju i seli. Uzela je svoju alatku. Njene oči gledale su u moje.