Maćeha koja ima 44 godine i moj muž. Počela sam da histerišem, da psujem i razbijam po kući, vjerujte da se i sad tresem kada se sjetim te odvratne scene. Bez razmišljanja sam istog trenutka pozvala mog svekra i sve mu ispričala, a on mi je rekao da se smirim i da on sve to već zna. Tek tada mi ništa nije bilo jasno, nisam mogla da vjerujem šta čujem, a moj svekar mi je tada rekao da je upravo on njih dvoje, sina i suprugu i spojio jer je već godinama nesposoban za ONE STVARI… sve ga mi je još napričao ali sam toliko bila van sebe da mnogo toga nisam ni zapamtila. Uglavnom njih troje su u dogovoru jer svekar ima 56 godina i ne može više da radi one stvari… iskreno ne znam šta me više pogodilo i šta je veće sramota, to što moj muž spava sa maćehom ili što su sve troje uključeni u to… Već par dana sam kod mojih, prosto ne znam kako dalje imam 3 kćerke i ne..Bio sam sam, ali i stalno sa Galom. Ljubav me je učinila prezrivim i darežljivim. Glava mi je bila puna borbenih planova. Odjednom su mi se učinili preuranjeni. I ja, najambiciozniji od svih slikara, odlučio sam da odem sa Galom na svadbeni put, dva dana pred otvaranje moje prve izložbe u Parizu, prestonici umetnosti. Tako nisam čak video kako su raspoređene slike na ovoj prvoj izložbi mojih dela. Priznajem da smo Gala i ja bili toliko obuzeti našim telima da skoro nijednog trenutka nismo mislili na moju izložbu, koja je već tada bila „naša" izložba. Gala me je ostavila u Figuerasu i otišla u Pariz. U porodičnoj trpezariji odigrala se bura. Nekoliko dana kasnije dobio sam pismo od oca u kome me obaveštava da me se porodica zauvek odrekla. Iste večeri naručio sam taksi, koji me je sutradan odvezao do granice, gde sam uzeo direktan voz za Pariz. Cim sam se vratio u Pariz, shvatio sam da mi je uspeh moje izložbe kod Gemana doneo mnogo neprijatelja. Ko su bili ti neprijatelji? Skoro svi. Moderna umetnost zahtevala je masovnu mobilizaciju protiv jednog dela koje je bilo snažno i smelo, nerazumljivo, razočaravajuće i subverzivno. Najzad, to nije bila „mlada" moderna umetnost. Odjednom su shvatili da se užasavam svoga vremena. Umetnički časopisi su me ignorisali do poslednjeg trenutka, dok su stara gospoda sa umoljčanim kamašnama, i sa brkovima umrljanim burmutom i jaknama ukrašenim rozetama Legija časti, vadili svoje monokle da bi bolje videli moje slike. Padali su u iskušenje da ih ponesu i okače u svojim trpezarijama pored jednog Mesonijea. Starci koji se ni posle pedeset godina nisu zamorli od ljubavi prema slikarstvu voleli su moje slike i razumeli ih. Osetili su da sam tu da ih branim. U stvari, to im nije bilo potrebno, jer oni su već predstavljali snagu i ja sam se jednostavno stavio na njihovu stranu, na stranu tradicije koja će pobediti. Kada sam stigao u Pariz, intelektualni krugovi su već bili istrunuli zbog kobnog i već oslabljenog uticaja bergsonizma, čija je apologija instinkta i životnog elana dovela do prostačkih estetskih revalorizacija. Afrika je divljački navaljivala na parisku inteligenciju. Zahvaljujući Pikasou i nadrealizmu, obožavali su crnačku umetnost. Crveneo sam od sramote i besa gledajući naslednike jednog Rafaela kako se podaju ovom ludilu. Trebalo je da pronađem protivotrov, zastavu kojom bih se suprotstavio ovim prozvodima straha, gluposti i duhovnog robovanja! Palo mi je na pamet da nasuprot divljačkim predmetima lansiram dekadentne, civilizovane i evropske predmete „modernog stila". Uvek sam smatrao da je epoha 1900. psihološka rezultanta grčko-rimske dekadencije. S obzirom na to da ovi ljudi odbijaju razgovor o estetici i zanose se samo životnim elanom, hteo sam da im pokažem kako u najmanjem ukrasnom detalju jednog predmeta iz 1900. godine ima više misterije, poezije, erotizma, ludila, nemira, patosa, veličine i biološke dubine nego u njihovim ružnim i divljačkim fetišima. Jednoga dana otkrio sam usred Pariza ulaze u metro iz 1900. godine. Na nesreću, već su počinjali da ih ruše i zamenjuju groznim anonimnim konstrukcijama. Fotograf Brasaj napravio je niz fotografija dekorativnih elemenata ovih ulaza i niko nije mogao da poveruje očima, toliko je „moderni stil" ličio na nadrealizam. Na buvljoj pijaci su počeli da traže predmete iz 1900. godine. Ponovo su ušle u modu pesme iz epohe u revijama sa kostimima iz 1900. godine.
0 comments:
Post a Comment