Bez oklevanja je željno iščekivana i pre nego što se pojavila u prodaji. Verujući svim srcem u potencijal romana, izdavačka kuća je uložila novac u reklamu, na vozilima javnog prevoza po većim gradovima, u magazinima, novinama i na internetu...

Bez oklevanja je željno iščekivana i pre nego što se pojavila u prodaji. Verujući svim srcem u potencijal romana, izdavačka kuća je uložila novac u reklamu, na vozilima javnog prevoza po većim gradovima, u magazinima, novinama i na internetu.
Društvene mreže su brujale mesecima pre datuma početka prodaje. Svaki prikaz je bio pravo ushićenje. Pisca pod pseudonimom T. Dž. Dejvid poredili su s najboljim piscima krimića, romana i dokumentarističke proze. Belami je uživala u uspehu knjige, iza zaštitničkog pseudonima. Ali kada je Roki van Durbin pustio duha iz lampe, nije bilo šanse da se on tamo vrati. Shvatila je da su i izdavač, i Dekster, kao i svako ko ostvaruje profit od prodaje, potajno presrećni što su njen identitet, kao i pozadina knjige, otkriveni. Sada mogu da promovišu ne samo knjigu već i osobu, koju smatraju „snom svakog izdavača“. Opisali su je kao privlačnu, obrazovanu, rečitu, ne tako mladu da bi bila lakomislena, i ne tako staru da bi bila dosadna, naslednicu koja je postala najprodavanija spisateljica. Mnogo toga u vezi s njom bilo je intrigantno, a pre svega želja za anonimnošću. Pokušaj da se sakrije iza pseudonima, međutim, učinio ju je još interesantnijom. Roki van Durbin uživao je u medijskoj pomami koju je stvorio oko nje, a budući da nikad nije bio zadovoljan, nastavio je da pothranjuje nezasitu radoznalost javnosti svakodnevnim poslasticama, većinom pukim izmišljotinama, pretpostavkama i preterivanjima. Dok je davala autograme i pozirala obožavaocima, pravila se da ga ne primećuje, ali uzalud. Nepristojno se gurao kroz gužvu prema njoj. Primetivši da se približava, Dekster ju je kroz šapat upozorio: „Ne dozvoli mu da te isprovocira. Ljudi nas gledaju. Najviše bi voleo da te natera da kažeš nešto što će posle odštampati van konteksta.“ Kad je takozvani novinar stao licem u lice s njom, zbog čega joj je bilo nemoguće da ga ignoriše, nasmešio se i pokazao dva reda krivih žutih zuba, koje je odmah zamislila kako ih turpija ne bi li postigao taj krvožedni osmeh. Pogledavši je od glave do pete, pitao ju je: „Jeste li malo smršali, gospođice Prajs? Ne mogu da ne primetim da izgledate mršavije.“ Pre nekoliko nedelja bila je proždrljiva. Sutra će patiti od poremećaja ishrane. Ne obrativši pažnju na njegovo prepredeno pitanje, Belami poče da razgovara sa ženom u duksu s natpisom Država Ohajo i šiljatom krunom Kipa slobode na glavi, napravljenom od zelenog sunđera. „Moj književni klub upravo čita vašu knjigu“, rekla joj je žena dok su zajedno pozirale za fotografiju koju je slikao njen podjednako zaneseni suprug. „Zaista mi je drago.“ „Niko mi neće verovati da sam vas upoznala!“ Belami joj zahvali i krenu dalje. Neobeshrabren, Van Durbin nastavi za njom, neprekidno piskarajući u malu svesku povezanu spiralom. Zatim je, zaustavivši se između nje i sledeće osobe koja je čekala na trenutak njene pažnje, pitao: „Koga vidite kao glavne glumce u filmu, gospođice Prajs?“ „Ne vidim nikoga. Ja se ne bavim filmovima.“ „Ali to će vam se veoma brzo desiti. Svi znaju da su se producenti već spremili da vas zasipaju novcem za priliku da rade na knjizi. Šuška se da se nekoliko vrhunskih glumaca 8 prijavilo za uloge. Davno se kreveti agenata i producenata nisu ovako živahno tresli zbog nekog posla.“ Pogledala ga je pogledom punim nepatvorenog gađenja. „Nemate mišljenje o tome?“ „Nikakvo“, odgovorila je, naglasivši ovu reč na način koji ne dozvoljava nikakva dodatna pitanja. Baš tada se jedan muškarac ugurao između dve mlađe žene i pružio joj knjigu. Belami ga je prepoznala istog trenutka. „Pa, zdravo još jednom. Hmm...“ „Džeri“, dopuni je on, široko se smešeći. „Džeri, tako je.“ Imao je otvoreno, prijateljsko lice i proređenu kosu. Bio je na nekoliko potpisivanja knjiga, primetila ga je u publici na jednom predavanju u knjižari studentskog grada Njujorškog univerziteta. „Hvala ti što si došao jutros.“ „Nikad ne propuštam priliku da vas vidim.“ Potpisala se na naslovnoj stranici, koju joj je otvorio. „Koliko sad ukupno imaš primeraka koje si kupio, Džeri?“ Nasmejao se. „Kupujem rođendanske i božićne poklone.“ I pored ovih reči nije mogla da ne pomisli da ga je donekle omađijala svojom popularnošću. „Pa, moj izdavač i ja ti zahvaljujemo.“ Krenula je dalje, dok se Džeri gubio u masi, a Van Durbin smelo sklanjao ljude s puta kako bi se kretao u korak s njom. Uporno ju je ispitivao o mogućem filmu zasnovanom na njenoj knjizi. „Hajdete, gospođice Prajs. Dajte mojim čitaocima nagoveštaj o tome koga vidite da igra glavne uloge. Koga biste izabrali za članove svoje porodice?“ Namignuo joj je i nagnuo se, dodavši stišanim glasom: „Ko bi mogao da igra ubicu?“ Ona ga oštro pogleda. On se isceri i kaza fotografu: „Nadam se da si uhvatio to.“ Ostatak dana nije bio ništa manje uzbudljiv. Dekster i ona su prisustvovali sastanku u izdavačkoj kući na kom se raspravljalo o datumu izdavanja mekog poveza Bez oklevanja. Nakon poduže razmene mišljenja, odlučeno je da se knjiga toliko dobro prodaje u tvrdom povezu i elektronskom obliku da alternativno izdanje neće biti potrebno još najmanje šest meseci. S tog sastanka su otišli na radni ručak s jednim filmskim producentom. Posle toga su nastavili sa salatom od jastoga i rashlađenim šparglama, u miru njegove hotelske sobe, gde im je otvoreno pričao o filmu koji želi da snimi, garantujući im da će, ako mu prodaju prava, verodostojno predstaviti knjigu. Kad su otišli sa sastanka, Dekster se našalio: „Zar tvoj prijatelj Van Durbin ne bi voleo da je znao za ovaj sastanak?“ „Nije on meni nikakav prijatelj. Pravi identitet T. Dž. Dejvida je trebalo da ostane brižljivo čuvana tajna. Koga je Van Durbin potplatio da sazna moje ime?“ „Nekog stažistu iz izdavačke kuće, ili nečijeg pripravnika iz pravne službe. Mogao je to biti bilo ko.“ „Da nije neko iz tvoje agencije?“