Pacov je bio mrtav, ali podjednako užasan kao da je živ. Belami Prajs uguši vrisak šakama i, čvrsto ih držeći preko usta, odstupi od poklona upakovanog u sjajan papir sa satenskom trakom.

Pacov je bio mrtav, ali podjednako užasan kao da je živ. Belami Prajs uguši vrisak šakama i, čvrsto ih držeći preko usta, odstupi od poklona upakovanog u sjajan papir sa satenskom trakom.
Životinja je ležala na postavi od krep-papira, dugog ružičastog repa zavijenog uz debeli trup. Nakon što je udarila u zid, klizila je niz njega sve dok zadnjicom nije dodirnula pod. Nagnuvši se napred, sklonila je šake s usta i prekrila oči. Ali bila je toliko užasnuta da nije mogla ni da plače. Jecaji su joj bili suvi i promukli. Ko se to ovako grozno šali? Ko? I zašto? Današnji događaji su počeli da joj se odmotavaju u glavi poput snimka koji se premotava unazad. „Bila si neverovatna!“ „Hvala.“ Belami je pokušavala da ide u korak s predstavnicom izdavačke kuće, koja se ponašala kao da joj je jutros neko ubacio spid u žitarice. „Emisija je najgledanija u svom terminu.“ Rafalni izgovor bio je u istom tempu kao i kliktanje njenih visokih štikli. „Daleko je ispred konkurencije. Govorimo o preko pet miliona gledalaca. Imaš zavidnu nacionalnu gledanost.“ Što je upravo ono što je Belami želela da izbegne. Ali nije htela da ponovo troši dah na to. Opet. Po ko zna koji put. Ni izdavač, a ni Dekster Grej, njen agent, nisu razumeli njenu želju da pažnju javnosti usmeri na najprodavaniju knjigu koju je napisala, a ne na nju samu. Dekster, čija ju je ruka čvrsto držala za lakat, vodio ju je kroz mermerno predvorje jednog oblakodera na Menhetnu. „Bila si veličanstvena. Besprekorna, ali topla. Ljudska. Samo taj jedan intervju prodao je hiljadu primeraka knjige, što je zapravo i bila svrha.“ Poveo ju je prema izlazu, gde je uniformisani vratar, dodirnuvši šapku, pozdravio Belami na izlasku. „Vaša knjiga mi ne dâ da spavam, gospođice Prajs.“ Jedva da je imala dovoljno vremena da mu zahvali, pre nego što je izgurana kroz obrtna vrata, koja su je izbacila na trg. Začulo se klicanje mase koja se okupila da vidi učesnike jutrošnjeg intervjua kako ulaze u televizijski studio i izlaze iz njega. Predstavnica izdavačke kuće je likovala. „Dekstere, pomozi joj s masom. Ja ću dovesti fotografa. Možemo ovo da pretvorimo u još jedan televizijski prenos.“ Dekster, ipak malo popustljiviji prema želji svoje klijentkinje da ne bude poznata, stajao je na prstima i govorio pravo u Belamino uvo kako bi nadjačao buku podnevnog špica u centru: „Ne bi škodilo da iskoristimo situaciju i potpišemo nekoliko knjiga. Većina pisaca za ceo svoj profesionalni vek...“ 6 „Ne dobije ovoliku pažnju javnosti“, ubaci ona, završivši umesto njega. „Hiljade pisaca dale bi desnu ruku za ovo. To si mi već rekao. Mnogo puta.“ „Neće da škodi.“ Potapšao ju je po ruci dok ju je usmeravao prema uzbuđenim ljudima koji su se protezali preko graničnika. „Nasmeši se. Tvoji obožavaoci čekaju na tebe.“ Čitaoci, koji su preko noći postali obožavaoci, istezali su se da se rukuju s njom i pružali svoj primerak knjige na potpis. Najljubaznije što je mogla, zahvaljivala im je i osmehivala se u objektive mobilnih telefona. Dok se rukovala s jednim oduševljenim obožavaocem, krajičkom oka je primetila Rokija van Durbina. Novinar dnevnog tabloida Ajspaj, Van Durbin, stajao je donekle izdvojen iz gužve i uz samozadovoljan osmeh na licu davao uputstva fotografu koji je došao s njim. Upravo je Van Durbin otkrio, a onda i sav presrećan obelodanio, da je T. Dž. Dejvid, pisac čija je prva knjiga uzburkala književne krugove, ali i Holivud, u stvari Belami Prajs, atraktivna tridesetogodišnja žena. „Zašto se ova rođena Teksašanka, plavooka, dugonoga i raskošna (zar ih ne volimo upravo takve?), krije iza ovog neprimetnog pseudonima — to vaš izveštač ne zna. Ali i pored stidljive tajanstvenosti same spisateljice, knjiga Bez oklevanja uzletela je do vrha top-liste najprodavanijih knjiga, a gospođica Prajs očigledno izašla iz anonimnosti i sada uživa u tome. Pobegla je od mamuza i kaubojskog šešira, napustila Usamljenu zvezdu[1] , i sada živi u luksuznom krovnom stanu iznad Central parka na Aper vest sajdu, i kupa se u sjaju iznenadne slave.“ Najveći deo svega toga bio je lažan, a bledi tračak istine je čitav tekst držao na ivici klevete. Belami jeste imala plave oči, ali bila je prosečne visine, a ne izrazito visoka, kako je članak navodio. I ni po čijim standardima ona se ne bi mogla smatrati raskošnom. Imala je ona kaubojski šešir, mada ga već godinama nije stavila na glavu. Ali nikad nije posedovala mamuze, niti je poznavala nekog ko ih ima. Nije napustila svoju državu, bar ne na način na koji je Van Durbin to nagoveštavao, već se preselila u Njujork pre nekoliko godina, mnogo pre nego što je knjiga izdata. Živi na Aper vest sajdu, preko puta parka, ali ne u luksuznom krovnom stanu. Ali najbezobrazniji navod bila je tvrdnja Van Durbina da ona uživa u svojoj slavi, mada je sve to zajedno smatrala više kao neprijatni blesak nego sjaj. Taj sjaj se još više pojačao kada je Van Durbin napisao nastavak članka, napis na prvoj strani koji je sadržavao još jedno zapanjujuće otkriće. Iako je objavljena kao roman, knjiga Bez oklevanja je zapravo romansirana pripovest o istinitom događaju. Istinitom događaju po njenoj životnoj priči. Tragičnoj istinitoj priči njene porodice. Brzinom rakete, ovo otkriće prebacilo ju je u sasvim drugu dimenziju slave. Gnušala je se. Nije napisala Bez oklevanja da postane bogata i slavna. Pisanje je bilo vid terapije. Istina, nadala se da će biti objavljen, čitan i da će ga dobro prihvatiti čitaoci i kritičari, ali izdala ga je pod pseudonimom koji nije nagoveštavao pol, jer je želela da izbegne pažnju