Volela sam ga beskrajno i drugi nisu postojali, nikad ga ne bih prevarila. Maštala sam o velikoj porodici, toplom domu… Ali na žalost bolujem od jake fobije koja mi se iznenada desi, tad se od straha isključim iz sveta na sat, dva. Pijem lekove ali ipak se nekada desi. Ranije je bilo gore, tresla sam se, vrištala. Zbog mog poremećaja niko nije hteo da mi bude dečko, iako sam jako, jako lepa. Ne samo telom, nego i karakterom i duhom. Tako ni moja prva ljubav, koga sam godinama volela. Sve do 23. rođendana sam patila od samoće i plakala, i nadala se da će mi se desiti ljubav. Ali svi su bili nezainteresovani zbog moje fobije. Patnja me je promenila, počela sam da se oblačim i ponašam provokativno i da ulazim u se*s šeme. Sad imam 29 godina i..ent gunđajući odgovori na telefonski poziv. „Šta je?“ „Još si u krpama?“ „Koliko je sati?“ „Zvučiš kao da si pijan.“ „Da li moram da budem trezan?“ „Ako hoćeš da dobiješ posao.“ „Danas?“ „Čim budeš mogao da dođeš.“ „To sam se i plašio da ćeš reći. Da li je vredno mog truda?“ „Otkad sebi možeš da priuštiš da odbiješ čarter-let?“ „Dobro, dobro. Koliko?“ „Dve hiljade, tamo i nazad.“ „Do?“ „Hjustonskog Hobija.“ „Ostajem da prenoćim?“ „Ne.“ Dent sede i spusti stopala na pod, isprobavajući svoj nivo trezvenosti. Prstima je prošao kroz kosu, zatim ostavio šaku tamo, dlanom gladeći mamurnu glavu. „Dve i po hiljade, plus gorivo.“ „Tip je bolestan. Ide kod doktora Andersona na hemoterapiju.“ „Dve i po hiljade, plus gorivo.“ Usledio je nerazaznatljiv komentar na pohlepu, a onda: „Mislim da mogu to da izvedem.“ „Sigurno možeš, i dogovorili smo se. Kakvo je vreme?“ „Toplo. Sparno. Teksas u maju.“ „Padavine?“ „Mogući mestimični pljuskovi s grmljavinom, kasnije večeras. Ništa što ne možeš da izbegneš, ništa strašno.“ Nakon kratkog oklevanja: „Sigurno si sposoban da letiš?“ „Natankuj avion.“ Dok je išao prema kupatilu, bosom nogom je zapeo za električni kabl Stone lampe i srušio je sa noćnog stočića. Ona pade uz tup udarac, ali na sreću sijalica se nije razbila. Šutnuo je lampu i gomilu bačene odeće s puta i uteturao se u kupatilo, proklinjući jarko bleštavilo kad je uključio svetlo. Obrijao se na dodir pod tušem, oprao zube nagnut nad umivaonikom i odlučio da kosu osuši prirodnim putem, bez fena. Više su mu odgovarali svi eventualni propusti u njegovom 11 izgledu, koje su ove prečice neumitno nametale, nego da se pogleda u ogledalo. Kad se vratio u sobu, obukao je letačku uniformu: farmerke, belu košulju oksfordskog kroja i crnu kravatu koju je vezao ali ostavio labavu iznad otkopčane kragne. Obuo je čizme, a onda pokupio novčanik, ključeve i avijatičarske naočare sa komode s fiokama. Kod vrata je zastao da pogleda golu ženu u svom krevetu. Ona je, kako god se zvala, i dalje duboko spavala. Razmišljao je da joj ostavi poruku u kojoj je moli da zaključa vrata kad bude izlazila iz stana. A onda je zakrvavljenim očima prešao po stanu i pomislio: Čemu to? U stanu nije bilo ničega što bi lopov mogao da poželi. Jutarnji špic je prošao, pa je saobraćaj bio relativno slab. Jedini ostatak Dentovog bivšeg života bio je crven, opremljen poboljšanim motorom koji razvija 530 konjskih snaga, šestostepenim menjačem, dugačkim usisnicima i Korsinim titanijumskim auspuhom. Vozeći korvetu preko sto trideset, kad god je bio na pravcu, jurio je severnom ivicom Ostina prema privatnom uzletištu. Mogao je da ostavi svoj avion na mnogo lepšem baznom aerodromu, sa sve kontrolnim tornjem, ali bilo je nekih pitanja oko lojalnosti koja nije mogao da zaobiđe. A osim toga, ovaj aerodrom mu je ionako više odgovarao. Avion mu je bio parkiran na delu piste koji je činila betonska platforma, ispred hangara od valovitog metala. Video je i bolje dane. Video je bolje dane i pre nekih dvadeset godina, kad je Dent prvi put počeo da se vrzma ovuda. Sirak je rastao poput resa u podnožju zarđalih spoljašnjih zidova hangara. Izbledeli, narandžasti vetrokaz bio je jedini koji je Dent tamo ikada video, pa je pretpostavio da je to original koji je zakačen na jarbol, i to odmah posle Drugog svetskog rata. Parkiran u pozadini i u potpunoj suprotnosti sa oronulom zgradom i Galovim ulubljenim kamionetom, stajao je sjajni crni eskalejd sa zamračenim prozorima. Dent je uterao korvetu u hangar, zaustavio je uz trzaj i škripu guma, isključio motor i izašao. Gal je sedeo u kancelariji, iza pretrpanog stola naslonjenog na zamućeni stakleni zid što je gledao na unutrašnjost hangara, i tri druga zida, napravljena od neokrečenih i neizlepljenih gipsanih ploča. Prostorija je imala tri kvadratna metra i bila je krcata stvarima. Mape, dijagrami, topografske karte i požuteli novinski isečci o avijatičarskim pričama bili su prikačeni na zidove, inače potpuno istačkane rupama od čioda. Stari brojevi letačkih časopisa, s ušima na koricama, bili su naredani na svaku slobodnu površinu. Povrh rđavog i ulubljenog metalnog ormarića stajao je preparirani rakun, sa paučinom preko staklenih očiju i oćelavelim tačkama po telu. Kalendar iznad njega bio je iz 1978. a zaglavio se na slici mis marta, koja na sebi nije imala ništa osim izazovnog osmeha i strateški postavljenog leptira. Kad je Dent ušao, Gal je ustao. Podbočivši se, pogledao je Denta od glave do pete, a onda se značajno nakašljao, neprikriveno ne odobravajući ono što vidi, i prebacio nezapaljenu cigaretu s jedne na drugu stranu potamnelih usana. „Izgledaš kao izbatinano govno.“ „Imaš moju lovu?“ „Aha.“
0 comments:
Post a Comment