Moj boravak u zatvoru samo je povećavao moju slavu. Za mene, to je pre bilo zadovoljstvo. Bio sam u društvu sa političkim zatvorenicima čiji su me prijatelji i rodaci zasipali poklonima.

Moj boravak u zatvoru samo je povećavao moju slavu. Za mene, to je pre bilo zadovoljstvo. Bio sam u društvu sa političkim zatvorenicima čiji su me prijatelji i rodaci zasipali poklonima.
Svako veče smo pili šampanj. Napisao sam nastavak „Vavilonske kule" i u mislima ponovo proživeo poslednje dane boravka u Madridu. Sada sam iz svega toga mogao da izvučem dragoceno iskustvo. Bio sam srećan i zato što ponovo vidim ampurdanski pejzaž. Posmatrajući ga kroz rešetke zatvora, shvatio sam da sam najzad uspeo malo da ostarim. To je bilo sve što sam želeo, sve što sam iščupao iz mog života u Madridu. Bilo je lepo osetiti se malo starijim baš u trenutku kada sam se našao u zatvoru. Bio je to pravi odmor za moj duh. Susret sa galom Jednog popodneva bio sam oslobođen iz geronskog zatvora i stigao sam u Figueras u vreme večere. To isto veče otišao sam u bioskop. Vest o mom izlasku iz zatvora bila se već proširila u gradu i kada sam ušao u salu svi su mi živo pljeskali. Posle nekoliko dana roditelji su me odveli u Kadakes. Tamo sam ponovo počeo da živim kao asketa, predajući se potpuno slikanju i čitanju. Sećanje na raskalašni život u Madridu još je pojačavalo moju strast za učenjem, jer sam sada znao, pošto sam već jedanput držao u svojim rukama ustreptalu pticu jednog novog i uzbudljivog iskustva, da ću, kada se budem vratio u prestonicu, moći ponovo da nastavim sa takvim životom. Cekajući to, trebalo je da ostarim, a da bih ostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizičke snage kako bih izišao kao pobednik iz ovog krstaškog rata u koji sam pošao da bih osvojio svoju dušu. Rrajem leta od mene je ostao samo skelet; ličio sam na ona čudovišta Hijeronima Boša koja je Filip ii toliko voleo, na čudovište bez tela kome je ostala samo ruka, oko i mozak. Kada je moja disciplinska kazna istekla, vratio sam se u Madrid, gde me je čekala sa grozničavim nestrpljenjem moja grupa. Bez mene, govorili su, ništa više nije bilo „isto". Njihova gladna mašta tražila je ideje koje sam jedino mogao da im dam ja. Dočekali su me oduševljeno, negovali me, mazili. Postao sam njihovo božanstvo. Činili su sve za mene: kupovali mi cipele, poručivali mi naročite kravate, rezervisali mesta u pozorištu, pakovali moje kofere, brinuli se o mom zdravlju i potčinjavali se mojim kaprisima. U to vreme jedna od mojih najomiljenijih zabava bila je da potapam novčanice u viski i da posmatram kako se raspadaju! Uživao sam da to činim pred nekom od onih dama iz polusveta sa kojom sam se inače cenkao sa rafmiranim tvrdičlukom. Posle godinu dana ovog raskalašnog života obavestili su me da sam konačno isključen iz škole. Ja sam to i očekivao, i nadao sam se da će ta konačna akcija značiti kraj mom raskalašnom životu. Hteo sam da se vratim u Figueras, da tamo radim godinu dana i da zatim ubedim oca kako studije treba da nastavim u Parizu. A onda, kada se budem našao u Parizu. dočepaću se vlasti. Moj otac je bio očajan. Ovo isključenje iz škole značilo je kraj svih njegovih nada o mojoj javnoj karijeri. Pozirao mi je, zajedno sa mojom sestrom, za jedan crtež olovkom koji je bio jedan od najuspelijih iz tog perioda. U izrazu njegovog lica nazire se patetična gorčina koja ga je tih dana izjedala. Radio sam strogo klasične crteže i istovremeno pokušavao da moje kubističko iskustvo vežem uz neku tradiciju. Moje slike su bile izložene u velikim galerijama u Madridu i Barseloni. Dalmau koji je fizički ličio na neki Grekov lik organizovao mi je individualnu izložbu u svojoj radnji, za koju se smatralo da je najnaprednija od najnaprednijih. O toj izložbi se mnogo govorilo. Javile su se polemike na koje nisam uopšte obraćao pažnju, strasno zauzet radom u svom ateljeu u Figuerasu. Ali Pariz je načuo kako je jedan nov slikar otkriven u Španiji. Na prolasku kroz Barselonu Pikaso je video moju „Ženu s leđa" i veoma je pohvalno govorio o njoj. Povodom toga dobio sam jedno pismo od Paula Rozenberga, koji mi je tražio fotografije slika. Ja ih namerno nisam poslao. Znao sam da ću, onoga dana kada budem stigao u prestonicu, steći vlast. Prvi put sam boravio nedelju dana u Parizu u društvu tetke i sestre. Taj boravak je bio obeležen trima značajnim posetama: Versaju, Muzeju Greven i Pikasou. Sa Pikasoom me je upoznao Manuel Anhelo Ortiz, slikar kubista iz Granade, s kojim sam se upoznao preko Lorke. Kada sam stigao kod Pikasoa u ulicu La Besi, bio sam toliko uzbuđen i pun poštovanja kao da idem na audiciju kod pape. - Došao sam k vama pre Luvra rekao sam mu. - I niste pogrešili odgovorio je. Doneo sam mu jednu malu sliku, brižljivo zapakovanu: „Devojka iz Figuerasa". Posmatrao je četvrt sata i ništa nije rekao. Posle toga popeli smo se na gornji sprat i Pikaso mi je pokazao gomile slika. Išao je tamoamo i vukao ogromna platna koja je stavljao na štafelaj. U metežu svog ateljea pronalazio je sve što je želeo da mi pokaže, zadajući sebi dosta posla samo zbog mene. Kod svake slike pogledao bi me tako živo i inteligento da sam morao da uzdrhtim. Otišao sam ne rekavši oijednu reč o slikama. Na vratima, izmenjali smo poglede koji su govorili: „Jesmo li se razumeli?" Razumeli smo se!" Posle ovog putovanja priredio sam drugu izložbu u galeriji Dalmau i poslao sam platna za Salon španskih umetnika u Madridu. Konačno sam postao popularan. Jednog dana stigao mi je telegram od Huana Miroa, koji je oko 1926. godine već bio slavan; on mi je javljao da stiže u Figueras sa svojim trgovcem Pjerom Lebom. Moj otac je bio veoma impresioniran i počeo je da veruje kako je za mene zaista neophodno da duže boravim u Parizu. Mirou su se veoma dopale moje poslednje slike i on me je blagonaklono uzeo pod svoju zaštitu. Ali je zato Pjer Leb ostao prilično skeptičan pred mojim delima. U jednom trenutku, dok je Leb razgovarao sa mojom sestrom, Miro me je odveo na stranu i rekao