Ovi ljudi iz Pariza mnogo su veći magarci nego što mi mislimo. Videćete kada budete došli. To nije tako lako kao što izgleda! I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor, bukvalno kaže ovo:

Ovi ljudi iz Pariza mnogo su veći magarci nego što mi mislimo. Videćete kada budete došli. To nije tako lako kao što izgleda! I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor, bukvalno kaže ovo:
„Obaveštavajte me sigurno o svom radu; zasada su vaše slike isuviše zbrkane i nedostaje im pečat ličnosti. Radite! Radite! Treba sačekati razvoj vaših nesumnjivih kvaliteta. Nadam se da ću jednog dana moći da se vama pozabavim." Skoro u isto vreme moj otac je primio pismo od Miroa koji mu je objašnjavao koliko bi bilo korisno da dođem u Pariz, i završavao rečima: „Potpuno sam ubeden da će budućnost vašeg sina biti sjajna." U to vreme mi je Luis Bunjuel ispričao ideju za jedan film koji je želeo da snimi i za koji je njegova majka davala novac. Njegova ideja mi se učinila osrednja i osnovački avangardistička: trebalo je da se snimi film po tekstovima iz novina, i to od vesti do stripova. Na kraju, trebalo je da neki kelner metlom počisti novine sa trotoara. Smatrao sam da je to jeftino sentimentalno i rekao da scenario ne valja ništa, da ja imam mnogo bolji, veoma kratak i genijalan, potpuno suprotan od onoga što se tada radilo na filmu. To je bilo istina: scenario je čak bio i napisan. Bunjuel mi je oduševljeno telegrafisao da odmah dolazi u Figueras. Radili smo zajedno na manje važnim detaljima filma, koji je trebalo da se zove „Andaluzijski pas". Bunjuel je otišao za Pariz sa scenarijem. Trebalo je da on režira i montira film i da bude scenograf. Nešto kasnije, kada sam i sam bio u Parizu, mogao sam izbliza da pratim rad na filmu i da učestvujem u režiji, vodeći svako veče razgovore sa Bunjuelom, koji je automatski prihvatao sve što bih ja rekao. Stigao sam u Pariz razmišljajući o naslovu jednog romana koji sam pročitao u Španiji: „Ili Cezar ili ništa." Uzeo sam taksi i upitao šofera: Poznajete li dobro javne kuće? Pomalo uvređen, on mi je ipak očinski odgovorio: - Uđite, uđite, gospodine, i ne bojte se, poznajem ih sve. Nisam ih sve video, ali sam posetio priličan broj i neke su mi se neizmerno dopale. Učinilo mi se da u „Šabaneu" ima najviše atmosfere. Divio sam se erotskoj fotelji Franca Jozefa, koju je on poručio da bi zadovoljio svoje raznovrsne želje, kadama u obliku labudova i onim čudnim stepenicama koje izgledaju kao da su napravljene od plavca i ukrašene uramljenim ogledalima iz drugog carstva. Ako bi trebalo da izaberem tri mesta na svetu koja su mi se učinila najtajanstvenijim, rekao bih da je stepenište u „Šabaneu" najtajanstvenije i najružnije „erotsko mesto", da je pozorište „Paladio" u Vićenci najtajanstvenije i najbožanstvenije „estetsko mesto", i da je ulaz u grobnicu španskih kraljeva u Eskorijalu najtajanstvenije i najlepše „zagrobno mesto na svetu". Jer, za mene, erotizam treba uvek da bude ružan, estetika božanstvena, a smrt lepa. Posle javnih kuća otišao sam kod Huana Miroa. Ručali smo zajedno. On nije govorio, ili je veoma malo govorio. Kada sam odlazio, Miro mi je rekao: - Morate dati da vam se sašije smoking, izlazićemo u svet. Sutradan sam otišao krojaču da naručim smoking po meri. Stanovao sam u hotelu „Vivijen" u Ulici Vivijen, i kasnije sam saznao da je u toj ulici stanovao nekada Lotreamon. Kada mi je smoking bio gotov, Miro me je odveo na večeru kod grofice Dato. Vraćali smo se kući sami i Miro se najzad odlučio da govori. Posle svake rečenice energično je stiskao usne: - Neće vam biti lako, ali ne gubite hrabrost. Nemojte govoriti mnogo (tada sam shvatio da je njegovo ćutanje možda bilo neka vrsta taktike). Bavite se fizičkom kulturom. Ja imam profesora i svako veče boksujem. Sutra ćemo posetiti Tristana Caru, koji je šef dadaista. On je veoma uticajan i možda će nas pozvati na neki koncert. Treba odbiti. Moramo se čuvati muzike kao kuge... U životu je važno biti tvrdoglav. Kad hoću nešto da izrazim u svojim slikama pa mi ne polazi za rukom, ja udaram glavom u zid dok ga ne okrvavim... Ostavio me je vičući: Zdravo! Za trenutak sam video u mašti taj krvavi zid. Bila je to ista krv kao i moja. Već u to vreme Miroovo delo je bilo različito od svega onoga što sam ja mislio i što ću kasnije voleti. Ali, nije bilo važno. Krv je bila tu! Sutradan smo večerali kod Pjera Leba sa još nekolicinom njegovih štićenika. Oni su svi bili pod ugovorom i uživali su u sitnoj, udobnoj slavi, još prilično svežoj, ali koja je već počinjala da se hladi. Jedina ličnost iz te grupe, koju sam inače potpuno zaboravio, koje se sećam, bio je slikar Pavel Celičev koji me je prvi na svetu uveo u metro. Nisam hteo ni po koju cenu da uđem unutra i moj strah je toliko zabavljao Čeličeva da su mu suze pošle na oči. Kada mi je rekao da će sići na stanici pre moje, zgrabio sam ga i počeo da molim: - Ali rekao mi je pa to nije ništa. Sići ćeš na sledećoj stanici i videćeš velikim slovima ispisano „Izlaz". Onda ćeš se popeti nekoliko stepenika i već ćeš biti napolju. Uostalom, treba samo da ideš za onima koji budu sišli sa tobom. A ako niko ne bude sišao? Najzad sam stigao, popeo se i izišao. Posle strašnog pritiska u metrou, sve mi je izgledalo lako. Celičev mi je bio pokazao podzemni put i tačnu formulu za moj uspeh. Kasnije sam uvek u životu koristio ezoterične i okultne metroe duha. Moji najbolji prijatelji nekoliko puta su se pitali šta se sa mnom događa po tri ili četiri meseca. Ali, gde je Dali? Šta radi? Dali je putovao svojim metroima i pojavljivao se u najneočekivanijem trenutku: „Stižem, penjem se, izlazim." I metro, koji je odlazio sa strašnom bukom, ostavljao me je tamo gore, upola ugušenog, kako neumorno ponavljam: veni, vidi, vici... veni, vidi, vici... veni,vidi,vici... Stižem, Stižem! Bilo je vreme. Bunjuel je počeo da snima „Andaluzijskog psa". Pjer Bačev je izgledao tačno onako kako sam zamišljao svog junaka. Već se drogirao i stalno je mirisao na eter. Cim je završio naš film izvršio je samoubistvo. „Andaluzijski pas" je bio film mladosti i smrti, film koji sam hteo da zarijem kao bodež u srce duhovnog, elegantnog i kultiviranog Pariza. Film je prošao onako kako sam računao. Za jedno jedino veče on je uništio deset posleratnih godina i deset godina lažnog intelektualnog avangardizma. Ona grozna stvar, koju su nazivali apstraktnom ili nefigurativnom umetnošću, našla nam se pod nogama, smrtno ranjena, i više nije mogla da se podigne pošto je na početku našeg filma videla kako jedan brijač preseca napola oko mlade devojke. Više u Evropi nije bilo mesta za male manijakalne rombove gospodina Mondrijanija. Direktori snimanja su obično blazirani ljudi koje ništa ne može da začudi. Naš je mislio da sanja kada smo mu predali listu stvari koje su nam bile potrebne za tako kratak film: gola žena koja pod svakim pazuhom nosi po jednog morskog ježa, maska bez usta za Bačeva i druga na kojoj je umesto usta trebalo da budu dlake koje bi podsećale na dlake ispod miške, četiri trula magarca koje je trebalo staviti na četiri koncertna klavira, jedna prava amputirana ruka, kravlje oko i tri mravinjaka.