- Šta? - uzviknula je Lori i ispustila knjigu koju je pokušala da stavi na policu iznad štednjaka. - Verovatno ne ţeli više dece jer je mala Dţenifer rođena gluva - dodala je Beti saosećajno. Pretpostavljam da je to i razumljivo.

- Šta? - uzviknula je Lori i ispustila knjigu koju je pokušala da stavi na policu iznad štednjaka. - Verovatno ne ţeli više dece jer je mala Dţenifer rođena gluva - dodala je Beti saosećajno. Pretpostavljam da je to i razumljivo.
Moţda bi mogla da porazgovaraš sa njim, moţda bi onda promenio odluku. - Beti - Lori je uzdahnula, progutala knedlu i konačno povratila glas - ja, mi, Drejk i ja nismo zajedno. Ja sam Dţeniferina nastavnica i ništa više. - Nemoj da pričaš! - Beti je izbečila svoje krupne oči. - Stvarno. Izvini, Lori! Lupila sam kao otvoren prozor! Mislila sam da ste vas dvoje... pa, znaš već. Hoću da kaţem svi to rade danas. Nisam ništa loše mislila. Veruj mi. Beti se toliko snuţdila da se Lori saţalila na nju. - U redu je Beti, pretpostavljam da bi mnogi pomislili kako je čudno što nas je Drejk smestio u ovu kuću. - Ne bi izgledalo čudno kada bi ti više ličila na Meri Popins nego na Skarlet Johanson. Lori se glasno nasmejala, ali se istog trenutka setila onog dana kada su se ona i Drejk upoznali. Bila je to neprijatna uspomena od koje joj se srce zgrčilo i naglo se uozbiljila. Da li će ikada prestati da joj nedostaje? Tek su se juče rastali, a već joj se činilo kao da je prošla čitava večnost. Laknulo joj je kada je Beti promenila temu. Polako su uspostavile svoju dnevnu rutinu. Pre podne su provodile nekoliko sati u učionici, vredno radeći. Lori je bila presrećna jer je dete bilo izuzetno nadareno, baš kao što je i pretpostavila. Dţenifer je iz dana u dan širila vidike učeći da komunicira sa svojom nastavnicom koja je za nju, uz Drejka, bila najdivnija osoba na svetu. Dţenifer se o njemu raspitivala svakoga dana, i nikada nije propuštala epizode sapunice. Kada bi se njegov lik pojavio na ekranu, uzviknula bi: - Aata, aata - i uzbuđeno pokazivala na Drejka dok je pokazivala njegovo ime. Lori ju je naučila šta znači reč tata, i sada je devojčica povezivala te dve reči. Kada je naučila reč mama, Dţenifer je upitala Lori da li je ona njena majka. Lori je pokušala da joj objasni pojam smrt, pokazujući joj dva cvrčka, jednog ţivog i jednog mrtvog. Dţenifer je shvatila objašnjenje, ali Lori nije bila sigurna da li je razumela da joj je majka preminula. Nije imala ni jednu 47 mentalnu sliku uz koju bi pojam povezala sa osobom. Moţda bi trebalo da pita Drejka da joj da neku Suzani-nu fotografiju. Išle su u duge šetnje šumom u podnoţju planina prošarenih bistrim potocima. Lori je pokazivala Dţenifer znakove za sve što brvidele. Najčeše je bilo dovoljno da joj pokaţe samo jednom i dete bi odmah zapamtilo taj znak, ali su svaki naučeni znak ponavljale nebrojeno puta. Posle podne, Beti, Sem i Sali pridruţili bi im se na časovima znakovnog jezika. Bili su to srećni trenuci, ispunjeni smehom, a deca su svaki čas pretvarala u igru. Posle kratkog vremena njih dvoje su sa Dţenifer komunicirali sa samopouzdanjem i opuštenošću svojstvenima samo deci. - Vidi, Dţenifer - uzviknula je Lori kada je otvorila poštansko sanduče. Krenule su u grad da nabave namirnice i pešice su se spušale nizbrdo ka centru. - Evo pisma. Pitam se za koga je. - Kao i obično, Lori je pokazivala dok je govorila. - Dţen...fe - izgovorila je devojčica neartikulisano, ali veoma ljupko. Pokazala je na sebe i široko se nasmešila. Lori je spustila kovertu i Dţenifer je prstićem pokazala na svoje ime ispisano velikim masnim slovima. Zatim je pokazala na ime u gornjem levom uglu. Drejk, pokazala je kikoćući se. Redovno joj je pisao, dva-tri puta nedeljno. Poruke su bile kratke, ali pune ljubavi i govorile su o tome koliko mu nedostaje. I u svakoj koverti bila je po jedna paklica ţvaka bez šećera. Dva puta ih je zvao telefonom, i oba puta je Lori srce poskočilo na zvuk njegovog glasa, a potom nastavilo divlje da tuče u grudima. Razgovori su bili formalni i poslovni, koncizni. Raspitao bi se o tome kako Dţenifer napreduje, i da li je sve kako treba. Pitao bi je da li im je nešto potrebno i završio bi razgovor, bez ijedne lične poruke. I ako se sećao njihovog poljupca, u šta je Lori sumnjala, nije to pokazivao. Da li je samo slučajno Lori bilo teţe da zaspi posle njegovih poziva? Kako je moguće da ju je zvuk njegovog glasa toliko izbacivao iz ravnoteţe i ostavljao je uznemirenu do kraja dana? A tada, dok bi sama leţala u prostranom krevetu, telo joj je bridelo od nezadovoljstva. Vapilo je za... Ne! Odbijala je to da prizna. Ali bilo je uzaludno negirati ono što je bilo očigledno. Njeno telo je vapilo za Drejkom. Stekla je naviku da spava naga, još iz vremena kada je bila udata za Pola. Pošto bi je on ostavio samu u krevetu i vratio se svom klaviru, često se 48 osećala toliko apatično da nije imala snage da ponovo obuče spavaćicu koju je on malo ranije sa nestrpljenjem strgao sa nje. Ĉinjenica da spava bez spavaćice nikada nije imala nikakvo čulno značenje. Donedavno. Sada, dok je leţala među sveţim čaršavima po glavi su joj se rojile misli o Drejku. Da li bi mu se dopala ovako? Kako bi se osećala kad bi je dodirivao, milovao, istraţivao onim snaţnim, a ipak neţnim rukama? Da li bi potraţio onu misterioznu vlaţnost koja ju je u isto vreme i uzbuđivala i uznemiravala? Da li bi je oslobodio pritiska u grudima koje su gorele od neutoljene ţelje? Nemirno bi se bacala po krevetu dok njena maštanja ne bi postala snovi. A snovi su donosili ispunjenje. - Zdravo! Šta radiš? - upitala je Beti provirujući kroz sporedna vrata posle obaveznog kucanja. - Upravo smo primile pismo od Drejka - odgovorila je Lori. - Ohhh - zastenjala je Beti. - Mogu li da ga dodirnem? - Baš si šašava. - Lori se nasmejala i počela da raspakuje kese sa namirnicama dok je Dţenifer i dalje čavrljala sa pismom, kao da priča sa Drejkom. Beti je sela na kuhinjsku stolicu koja je postala njeno omiljeno mesto. Kako je Betin muţ često bio odsutan, dve mlade ţene su provodile puno vremena zajedno. Lori je bila zahvalna što se među njima razvijalo lepo prijateljstvo, iako su im ţivotne priče bile potpuno različite. - Hej - uzviknu Beti otvarajući kutiju sa kolačićima i ubacujući jedan u usta - planirala sam da vodim decu danas posle podne da gledamo Uspavanu lepoticu. Diznijev film, znaš? Da li biste ti i Dţenifer ţelele da nam se pridruţite? - Naravno. Baš dobro zvuči. Po prvi put, Beti se mučila da pronađe prave reči. - Nisam bila sigurna da li gluva deca mogu da idu u bioskop. - Naravno da mogu - odgovorila je Lori. -Kod kuće stalno gledamo Ulicu Sezam i ona uz tu seriju mnogo toga nauči. Ne moţe da čuje film, ali vidi sliku, boje i pokret. Biće oduševljena. Dţenifer je zaista bila oduševljena filmom. Kada bi imala pitanja, pokazala bi ih i Lori joj je odgovarala. Ostalo vreme bi bila u potpunosti opčinjena majstorski urađenim crtaćem. Kada se veštica pretvorila u zmaja, jako se uplašila; sela je Lori u krilo i čvrsto je zagrlila.