Stigli smo u Port Ligat krajem jednog decembarskog popodneva. Nikada nisam tako dobro shvatio beskrajnu lepotu tog pejzaža.

Stigli smo u Port Ligat krajem jednog decembarskog popodneva. Nikada nisam tako dobro shvatio beskrajnu lepotu tog pejzaža.
Obećao sam sebi da uživam u svakom trenutku ovog boravka, ali neki tupi nemir me je udarao po grudima. Prve noći nisam mogao da spavam. Sutradan sam ležao pored mora. Sjajni život koji sam provodio poslednjih meseci u Londonu, Njujorku, Parizu, činio mi se dalek i nestvaran. Nisam uspevao da odredim razloge ni prirodu onoga što me je pritiskalo. Šta je? Imaš sve ono što već šest godina želiš. Nalaziš se u tvom Port Ligatu, predelu koji voliš najviše na svetu. Više te ne muče zaglupljujuće novčane brige. Možeš početi da trošiš vreme na svoja veća dela, ona koja iz najvećih svojih dubina želiš da započneš. Zdravlje ti je odlično. Možeš da biraš među projektima za filrn i pozorište koje ti nude... Gala bi bila srećna da već ne počinje da se brine zbog brige koja bora tvoje čelo... Gala me je savetovala nekoliko puta da smirim nerve hladnim kupanjem. Svukao sam se i zaronio u ledenu i bistru vodu zimom uspavane plaže. Stojeći nag na suncu koje je peklo kao usred leta, osetio sam kako mi se nemir uspinje kroz meso... Gala me je pozvala na doručak i ja sam uzdrhtao. Vraćajući se kući objasnio sam sve Gali. Ništa mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da žvaćem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snažan da me plaši. Evo šta mi je: ne postoji ništa čega bih se bojao, ali se bojim straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah! Moj strah od straha bivao je sve određeniji. Bojao sam se da ću poludeti i umreti. Više nisam spavao. Bio sam obuzet nemirom. Preko dana, kukavički sam trčao da se sklonim među ribarima koji su čekali prestanak tramontane. Priče o njihovim nesrećama pomalo su me oslobađale mojih opsesija. Ispitivao sam ih o njihovom strahu od smrti. Oni ga nisu poznavali. - Mi govorili su oni mi smo već više od pola mrtvi. Jedan je sekao žulj sa tabana, drugi je češao koru svojih zagnojenih ruku. Gala mi je donosila američke novine i ja sam čitao kako elegantne žene upotrebljavaju ruž Dali, i kako se maharana od Kapurtala pojavila na jednoj baštenskoj svečanosti sa dijamantima u obliku kapi vode koja je kapala iz prirodne ruže. Donosio sam flaše šampanja i mi smo ih pili na plaži jedući morske ježeve. Vetar će potrajati bar još tri dana. - Gala, dođi, donesi mi jastuk i čvrsto mi stegni ruku. Verujem da ću zaspati. Manje sam uznemiren. Lepo je sada ovde. Zaspao bih najzad, usred tihih razgovora i snažnog mirisa ovih ribara sa homerovskim dušama. Kada sam se probudio, više ih nije bilo. Izgledalo je kao da vetar prestaje. Gala se naginjala nad moj san, zabrinuta zbog mog vaskrsenja. Kao lutka leptira bio sam se obavio svilenim prostirkama svoje mašte. Trebalo ih je iscepati da bi se pojavio paranoični leptir mog duha, izmenjen, živ i stvaran. Ustani i hodaj naređivala je Gala. Još ni u čemu nisi uspeo. Moraš da pričekaš smrt! Moja slava nadrealiste neće vredeti ništa dok nadrealizam ne uključim u tradiciju. Trebalo je da se moja mašta vrati klasicizmu. Ostalomi je da dovršim jednJo delo i za taj posao mi neće biti dovoljan ostatak života. Gala me je uverila u to. Umesto da stagniram u svom anegdotskom uspehu, trebalo je da se borim za važne stvari. Prva od njih biće da klasiciziram svoj život, da mu dam oblik, kosmogoniju, sintezu, večnu arhitekturu.