Njujork me pozdravlja! I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmičkoj veličini. Njujorku, ti si kao neki Egipat!

Njujork me pozdravlja! I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmičkoj veličini. Njujorku, ti si kao neki Egipat!
Ali kao Egipat okrenut naopačke, jer faraoni su podigli piramide robovanja Smrti, a ti dižeš piramide demokratije da bi pobedio Smrt! Probudio sam se sutradan, oko šest časova ujutru, na sedmom spratu hotela „Sen Moric", posle dugog sna o erotizmu i lavovima. Svi događaji toga dana sistematski su opovrgavali kliše „moderne mehanizovane varoši", koji su nam evropski avangardni estetičari nametnuli kao primer antiumetničke nevinosti. Ne, Njujork nije bio moderna varoš, ili bar, nije to više bio. Njujork se užasavao modernizma. Počeo sam sa nizom koktel partija, to popodne, u jednoj kući u Park Aveniji, čiji se antimodernizam manifestovao još od fasade. Zgrada je bila nova. Jedna ekipa radnika patinirala je crnim dimom bele zidove da bi dobili boju karakterističnu za pariske građevine. Baš u to vreme, evropski arhitekti, razni Korbizjei, lupali su glavom da bi otkrili nove blistave materijale koji ne crne i da bi na taj način podražavali takozvani sjaj Njujorka. Čim sam ušao u lift, opazio sam jednu čudnu stvar. Umesto da bude osvetljen električnom strujom, u liftu se nalazila samo velika sveća. U dnu kabine bila je okačena prilično velika dobra reprodukcija E1 Greka, oivičena okvirom od crvenog španskog somota. Učinilo mi se da je somot autentičan, verovatno iz XVI veka. I to nije bilo sve. Stan nije prevario moja očekivanja: tamo se mogla naći gotika, španska renesansa, jedan Dali i dvoje orgulja. Čitavo popodne išao sam iz jednog stana u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu, s jedne koktel partije na drugu. Pre nego što sam, te druge noći boravka u Njujorku, zaspao, video sam ponovo u mašti detalje ovog prvog susreta sa Amerikom. Ne, hiljadu puta ne, poezija Njujorka ne sastoji se u onome što su hteli da nam nametnu, a naročito, ne sastoji se u opštoj i pravolinijskoj arhitekturi Rokfelerovog centra. Ne, poezija Njujorka je bila stara i žestoka kao poezija sveta, kao večna poezija. Moja izložba kod Žilijena Levija imala je veliki uspeh. Većina slika je bila otkupljena, a štampa, iako agresivna, morala je da prizna moj imaginativni slikarski talenat. Trebalo je da se vratim u Evropu na „Normandiji". Moje drugo putovanje u Ameriku bilo je ono što se može nazvati oficijelnim početkom slave. Sve moje slike su rasprodate još na dan otvaranje izložbe. Times Magazine je štampao na naslovnoj strani moju fotografiju koju je snimio Men Rej. Podnsalov je glasio „Nadrealista Salvador Dali: jedan čempres, jedan arhiepiskop i jedan perjani oblak izleteli su kroz prozor." Postao sam izvanredno popularan. Zaustavljali su me na ulici i tražili autogram. Stizala su mi pisma iz najudaljenijih krajeva Amerike. Na mene se spustila kiša ekstravagantnih ponuda. Ovaj slučajni uspeh, kao i manje slučajan uspeh moje izložbe u Londonu, svi ti znaci da je sve pošlo nabolje, trebalo je da me oduševe. Umesto toga, postao sam žrtva neke neizrecive depresije. Želeo sam, i to što brže, da se vratim u Španiju. Neizmeran umor je pritiskao moju histeriju, koja je inače uvek bila ,,na gotovs". Bilo mi je dosta skafandara, rakova telefona, mekih klavira, arhiepiskopa i čempresa koje bacaju kroz prozor, dosta publiciteta i dosta koktel partija. Hteo sam odmah da vidim Port Ligat, gde ću najzad moći da učinim značajne stvari.