Kad je Debra otišla ujutru na posao, okupao sam se, zatim probao da gledam TV program. Šetao go po stanu i primetio da mogu da me vide s ulice kroz prozor.

Kad je Debra otišla ujutru na posao, okupao sam se, zatim probao da gledam TV program. Šetao go po stanu i primetio da mogu da me vide s ulice kroz prozor.
I tako, popio sam sok od grejpfruta i obukao se. Na kraju, ništa nije preostalo osim da se vratim kod mene u gajbu. Biće tamo pošte, možda pismo od nekog. Proverio sam da li su sva vrata zaključana, onda izašao do Vagena, pokrenuo ga i vozio natrag u Los Anđeles. Usput sam se setio Sare, treće devojke koju sam upoznao prilikom čitanja u Konjaniku. Imao sam njen broj u novčaniku. Stigao sam kući, kenjao, zatim je pozvao. »Zdravo«, rekoh, »ovde Kinaski, Henri Kinaski. .. « »Da, zapamtila sam vas.« »Šta radiš? Mislio sam da se odvezem do tebe.« »Danas moram da budem kod mene u restoranu. Što ne dođete tamo?« »To je restoran prirodne hrane, je l' tako?« »Da, napraviću vam dobar prirodni sendvič.« »Oho.« »Zatvaram u 4. Kako bi bilo da dođete malo pre 4?« »Dobro. Kako da stignem?« »Uzmite olovku da vam dam pravac.« Zapisao sam pravac. »Vidimo se oko pola 4«, rekoh. Oko pola 3 ušao sam u Vagena. Negde na autoputu uputstva su se pobrkala ili sam se ja pobrkao. Imam veliku odbojnost i prema autoputevima i prema uputstvima. Skrenuo sam i našao se u Lejkvudu. Zaustavio sam se kod pumpe i telefonirao Sari. »Drop On In«, javila se ona. »Jebeš ga«! rekoh. »Šta je bilo? Kao da si ljut.« »Ja sam u Lejkvudu! Tvoja uputstva nisu ni za kurac!« »Lejkvud? Čekaj.« »Vraćam se. Treba mi piće.« »Stani sad. Hoću da te vidim! Reci mi u kojoj si ulici u Lejkvudu i najbližu koja je seče.« Ostavio sam slušalicu da visi i pošao da vidim gde sam. Dao sam Sari informaciju, a ona meni novi pravac. »To je lako«, reče ona. »Sad obećaj da dolaziš.« »U redu.« »I ako se opet izgubiš, zovi me.« »Žao mi je, znaš, nemam osećaj pravca. Oduvek sanjam noćne more kako se gubim. Biće da pripadam drugoj planeti.« »Sad je sve u redu. Samo prati moja nova uputstva.« Vratio sam se u kola, i ovog puta je ispalo lako. Ubrzo sam se stvorio na autoputu Obale Pacifika tražeći skretanje. Našao sam ga. Povelo me je u snobovsku šoping četvrt blizu okeana. Polako sam vozio i snimio ga: Drop On In, veliki znak naslikan rukom. Po prozorima bili su izlepljeni fotosi i neke kartice. Jedno bogomdano mesto prirodne ishrane, Isuse Bože. Nisam imao želju da ulazim. Vozio sam oko bloka i prošao lagano pored Drop On In. Skrenuo sam desno, pa opet desno. Opazio sam bar, Utočište Kraba. Parkirao sam ispred i ušao. Bilo je 15 do 4 i sve je bilo zauzeto. Većina gostiju spremala se da krene. Stao sam pored šanka i naručio votku sa sodom. Poneo sam je do telefona i javio se Sari. »Halo, ovde Henri. Tu sam.« »Videla sam te kako si prošao dvaput. Ne boj se. Gde si?« »Utočište Kraba. Evo me kad popijem.« »U redu. Nemoj mnogo.« Ispio sam to piće i uzeo još jedno. Našao sam mali prazan separe i seo. U stvari, nije mi se išlo. Zaboravio sam i kako Sara izgleda. Popio sam i krenuo tamo. Izašao sam iz kola, gurnuo vrata od restorana i ušao. Sara je stajala za šankom. Ugledala me. »Zdravo, Henri«! reče ona, »evo me odmah.« Pripremala je nešto. Četiri-pet mladića sedelo je ili stajalo naokolo. Neki su sedeli na kauču. Drugi su sedeli na patosu. Svi su imali između 20 i 30 godina, svi su bili isti, u kratkim šorcevima, i samo su sedeli. Povremeno bi neki od njih prekrstio noge ili bi kašljao. Sara je bila prilično lepa žena, vitka, i hitro se kretala naokolo. Imala je stila. I zlatnocrvenu kosu. Lepa kosa. »Pobrinućemo za tebe«, reče mi ona. »Dobro«, rekoh. Bila je tu i polica s knjigama. U njoj su stajale 3-4 moje knjige. Našao sam nešto od Lorke, seo i pravio se da čitam. Na taj način nisam morao da gledam te delije u šorcevima. Izgledali su kao da ih nikad ništa nije dodirnulo — svi lepo odgojeni, zbrinuti, s odsjajem zadovoljstva. Niko od njih nikada nije bio u zatvoru, ili teško radio svojim rukama, ili bar kupio kartu u prevozu. Džokeri obranog mleka, čitava ta gomila. Sara mi je donela prirodni sendvič. »Evo, probaj ovo.« Jeo sam sendvič dok su se momci klatili naokolo. Ubrzo je jedan ustao i izašao. Zatim još jedan. Sara je pospremala. Ostao je samo jedan. Imao je oko 22 godine i sedeo je na patosu. Sav se bio skupio, povijenih leđa kao da se klanja. Nosio je naočare s teškim crnim okvirom. Izgledao je usamljenije i povučenije od onih drugih. »Ej, Saro«, reče on, »hoćemo negde na pivo večeras?« »Nemoj večeras, Majk. Može sutra uveče?« »Dobro, Saro.« Ustao je i prišao šanku. Spustio je novčić i uzeo prirodni kolač. Stajao je za šankom jedući prirodni kolač. Kad ga je pojeo, okrenuo se i izašao. »Kako ti se dopao sendvič?« »Aha, nije bio loš.« »Je l' bi mogao da uneseš sto i stolice s trotoara?« Uneo sam sto i stolice. »Šta bi sad radio«? upita me. »Šta ga znam, ne volim kafanu. Loš vazduh. Da uzmemo nešto za piće i odemo kod tebe.« »Dobro. Pomozi mi da iznesem smeće.« Pomogao sam joj da iznese smeće. Zatim je zaključala. »Idi za mojim kombijem. Znam radnju s dobrim vinima. Onda idemo kod mene.« Imala je Vagen kombija i ja sam vozio za njom. Na zadnjem prozoru kombija nalazio se poster muškarca. »Smej se i uživaj«, savetovao me je, a na dnu postera stajalo je njegovo ime, Drajer Baba. Otvorili smo flašu vina i seli na kauč. Sviđalo mi se kako je namešteno. Sav nameštaj je napravila sama, pa i krevet. Fotosi Drajer Babe bili su svuda po stanu. On je bio iz Indije i umro je 1971, tvrdeći da je Bog. Dok smo Sara i ja sedeli pijući prvu flašu vina, vrata se otvoriše i uđe mladić škrbavih zuba, dugačke kose i veoma duge brade. »To je Ron, moj cimer«, reče Sara. »Zdravo, Rone. Hoćeš vina?« Ron je seo da popije vino s nama. Onda je ušla debela devojka s mršavim mladićem obrijane lobanje. Bili su to Perl i Džek. Seli su. Onda je ušao još jedan mladić. Zvao se Džin Džon. Džin Džon je seo. Onda je ušao Pet. Pet je imao crnu bradu i dugu kosu. Seo je na patos kod mojih nogu. »Ja sam pesnik«, kazao je. Otpio sam gutljaj vina. »Kako štampate vaše stvari«? upita me. »Dam ih izdavaču.« »Ali ja sam nepoznat.« »Svako počne nepoznat.« »Imam čitanja 3 večeri nedeljno. Ja sam glumac pa dobro čitam. Ako dovoljno čitam moje stvari, mislim da će neko možda hteti da ih štampa.« »Nije nemoguće.« »Problem je u tome što nikog nema na mojim čitanjima.« »Ne znam šta da ti kažem.« »Štampaću knjigu sam.« »Vitmen je tako uradio.« »Hoćete da čitate neke vaše pesme?« »Ni u ludilu.« »Što?« »Hoću samo da pijem.« »Mnogo pišete o piću u vašim knjigama. Mislite da vam je piće pomoglo u pisanju?« »Ne. Ja sam samo alkoholičar koji je postao pisac da bi mogao da ostane do podne u krevetu.« Okrenuo sam se Sari. »Nisam znao da imaš toliko prijatelja.« »Ovo je izuzetno. Retko kad je ovako.« »Milo mi je da imamo dosta vina.« »Sigurna sam da će brzo da odu«, reče ona. Ostali su razgovarali. Razgovor je tekao dalje i ja prestadoh da slušam. Sara mi je lepo izgledala. Kad bi nešto rekla, bilo je to duhovito i vispreno. Bila je pametna. Perl i Džek odoše prvi. Zatim Džin Džon. Onda pesnik Pet. Ron je sedeo s jedne strane Sare, a ja s druge. Samo nas troje. Ron je nasuo sebi čašu vina. Nisam mogao da ga osuđujem, bio je njen cimer. Nije bilo šanse da ostanem duže od njega. On je već bio tu. Sipao sam Sari vino i jednu čašu za sebe. Kad sam popio obratih se Sari i Ronu: »E, pa, da krenem ja polako.« »O ne«, reče Sara, »ne tako brzo. Nisam dobila priliku da popričam s tobom. Volela bih da pričam s tobom.« Pogledala je Rona. »Shvatićeš me, zar ne, Rone?« »Normalno.« Ustao je i otišao u zadnji deo kuće. »Ej«, rekoh, »neću da pokrenem nikakvo sranje.« »Koje sranje?« »Između tebe i tvog cimera.« »Oh, nema ničeg među nama. Nema seksa, nema ničeg. On iznajmljuje sobu u zadnjem delu.« »A.« Čuo sam zvuk gitare. Zatim glasno pevanje. »To je Ron«, reče Sara. Samo je rikao i vabio svinje. Glas mu je bio toliko loš da je svaki komentar bio suvišan. Ron je pevao oko sat vremena. Sara i ja smo popili još vina. Zapalila je par sveća. »Evo, probaj bedi.« Probao sam jednu. Bedi je mala smeđa indijska cigareta. Imala je dobar pikantan ukus. Okrenuh se prema Sari i mi se po prvi put poljubismo. Lepo se ljubila. Veče se razvedrilo. Vrata sa zaštitnom mrežom se zaljuljaše i jedan mladić uđe u sobu. »Beri«, reče Sara, »ne primam više goste.« Vrata sa zaštitnom mrežom tresnuše i Beri nestade. Slutio sam buduće probleme: kao usamljenik nisam trpeo gužvu. Nije to imalo neke veze s ljubomorom, jednostavno nisam trpeo ljude, gomile, bilo gde, osim na mojim čitanjima. Ljudi su me činili nemoćnim, pili su mi krv. »Humanosti, nikad te nije ni bilo.« To je bio moj moto. Sara i ja se opet poljubismo. Oboje smo već dosta popili. Sara je otvorila novu flašu. Dobro je podnosila svoje vino. Nemam pojma o čemu smo pričali. Najbolja stvar kod Sare bila je u sasvim novim opaskama na moje pisanje. Kad je poslednja flaša ostala prazna, rekoh Sari da sam previše pijan da vozim kući. »Oh, možeš da spavaš u mom krevetu, ali bez seksa.« »Što?« »Bez braka to ne treba raditi.« »Ne treba?« »Drajer Baba tako misli.« »Ponekad i Bog greši.« »Nikada.« »Dobro, ajmo u krevet.« Ljubili smo se u mraku. Ionako sam bio lud za ljubljenjem, a Sara se ljubila kao niko. Morao bih da se vratim unazad sve do Lidije da nađem neku koja bi joj parirala u tome. A ipak je svaka žena bila drukčija, svaka se ljubila na svoj način. Lidija je sada možda ljubila nekog soma, ili još gore, ljubila mu organ. Ketrin je spavala u Ostinu. Sara je držala moj kurac u šaci, mazeći ga, gladeći ga. Onda ga je priljubila uz svoju picu. Pokoravala se svome Bogu, Drajer Babi. Nisam je dirao za picu jer sam osećao da bi to povredilo Drajer Babu. Samo smo se ljubili i ona je dalje trljala moju karu o svoj pičić, ili možda o klitoris, nemam pojma. Čekao sam na nju da mi smesti karona u pičku. Ali ona je samo nastavila da ga trlja. Kurac je počeo da mi gori od njenih dlaka. Odmaknuo sam se. »Laku noć, dušo«, rekoh. Okrenuo sam se, prevrnuo na drugu stranu, leđima uz njena leđa. Drajer Bejbi, pomislih, dobio si strahovitog vernika u ovom krevetu. Ujutru smo se opet latili trljanja uz isti rezultat na kraju. U kurac s tim, rešio sam, šta će meni ti fazoni. »Hoćeš da se kupaš«? upita Sara. »Što da ne.« Ušao sam u kupatilo i pustio vodu da teče. Spomenuo sam Sari negde u toku noći da je jedna od mojih ludosti parenje u vreloj vodi 3-4 puta dnevno. Stara vodena terapija. Sarina kada zapremala je više vode od moje i voda je bila vrelija. Visok sam 185, pa ipak sam mogao da se ispružim u kadi. U stara vremena pravili su kade za vladaoce, a ne za male bankarske službenike. Ušao sam u kadu i ispružio se. Bilo je moćno. Onda sam se uspravio i pogledao mog jadnog ranjenog picinom dlakom izribanog kurca. Teška vremena, stari moj, ali bolje išta nego ništa, a? Ponovo sam seo u kadu i ispružio se. Zvonio je telefon. Nastala je pauza. Onda je Sara zakucala. »Uđi!« »Henk, zove te Debra.« »Debra? Otkud zna da sam ovde?« »Svuda je zvala. Da joj kažem da se javi kasnije?« »Ne, kaži joj da sačeka.« Našao sam veliki peškir i omotao ga oko pojasa. Ušao sam u sobu. Sara je govorila s Debrom preko telefona. »Oh, evo ga... « Sara mi dodade slušalicu. »Halo, Debra?« »Henk, gde si bio?« »U kadi.« »Kadi?« »Da.« »Sad si izašao?« »Da.« »Šta imaš na sebi?« »Peškir oko struka.« »Kako možeš da držiš peškir oko struka i razgovaraš telefonom?« »Eto tako.« »Je l' se desilo nešto?« »Ne.« »Što?« »Šta što?« »Mislim, što je nisi jebao?« »Slušaj, misliš ti da ja samo te stvari radim? Misliš da ne postoji ništa drugo za mene?« »Znači, ništa se nije desilo?« »Da.« »Šta?« »Da, ništa.« »Gde ćeš posle?« »Kući.« »Dođi kod mene.« »Šta je s tvojim zakonskim poslom?« »Skoro smo gotovi. Tesi može sama.« »Dobro.« Spustio sam slušalicu. »Šta ćeš da radiš«? upita Sara. »Idem kod Debre. Kazao sam da dolazim za 45 minuta.« »Ali, ja sam mislila da ručamo zajedno. Znam jedno meksikansko mesto.« »Slušaj, ona je zabrinuta. Kako sad da sedimo i ćaskamo za ručkom?« »Ja sam se spremila da ručam s tobom.« »Jebi ga, kad hraniš tvoje ljude?« »Otvaram u 11. Sad je tek 10.« »Dobro, ajmo da jedemo ... « Meksikanski restoran nalazio se u hipi kvartu Hermoza Biča. Bezlični, ravnodušni tipovi. Smrt na obali. Samo izdišu, udišu, nose sandale i prave se kako je svet divan. Dok smo čekali na porudžbinu, Sara je umočila prst u posudu ljutog sosa i onda posisala prst. Zatim ga je ponovo umočila. Nagnula je glavu nad posudom. Krajevi njene ravne kose me dodirnuše. Produžila je da umače prst u posudu i da ga sisa. »Slušaj«, rekoh, »i drugi ljudi treba da upotrebe taj sos. Smučiće mi se! Prekini s tim.« »Ne, oni ga svaki put ponovo pune.« Nadao sam se da ga zaista svaki put ponovo pune. Onda je stiglo jelo i Sara se nagnula i bacila na njega kao zver, isto kao Lidija. Završili smo s jelom, izašli, i ona je ušla u svoj kombi i otišla u svoj restoran prirodne ishrane, a ja sam ušao u mog Vagena i krenuo prema Plaja del Rej. Dobio sam pažljiva uputstva, prilično komplikovana, ali ja sam ih striktno pratio i nije bilo problema. Bilo je to skoro razočaranje, jer mi je izgledalo da nemam baš ni na šta da se oslonim kad su stres i ludost odstranjeni iz mog svakodnevnog života. Ušao sam kolima u Debrino dvorište. Primetio sam kretanje iza roletni. Iščekivala me je. Izašao sam iz Vagena i proverio da li su vrata zaključana jer mi je osiguranje već bilo isteklo. Prišao sam vratima i bing-bongnuo Debrino zvono. Otvorila je i činilo se da joj je milo što me vidi. Nemam ništa protiv toga, ali baš takve stvari sprečavaju pisca da završi svoj posao