Sedim danas na sastanku sa šefom. On, ja i ostatak kolektiva. Čovek koji je inače nasmejan, zafrkant, dobar ko hleba ne može rečenicu sastaviti od suza što mu se gomilaju u očima.
Cupkala sam nervozno nogom u prepunom tramvaju, očekujući da se konačno upali zeleno na semaforu i nesretno vozilo konačno stigne do stanice. Ne mogu vjerovati da debelo kasnim na posljednji ispitni rok iz kolegija o novim političkim ideologijama.
Naglo je istrgla ruku iz njegove. - Nemojte me nikada ţaliti, ni mene ni
moju porodicu, g. Rivington.
- Ja...
- Moja sestra je sjajna ţena. Računovođa.
- Ja...
- Udata je i sa svoja dva divna sina i uspe-šnim muţem ţivi u Linkolnu u
Nebraski.
Lori, nikad nećeš pogoditi...
- Bridžit, na času sam. O čemu se radi? Nastavnica koja je upravo uletela
u učionicu
u kojoj je Lori radila sa sedmogodišnjacima bila je potpuno usplahirena i
mucajući je nastavila: - Nikada nećeš pogoditi ko te traži. Mislim, videla
sam ga milion puta.
Dogadjaj koji se odigrao pre 12 godina i koji cu vam ovde izloziti je potpuno istinit. Iz tog razloga necu pominjati ni imena ni tacna mesta gde se to odigralo, kako bi sve i dalje na neki nacin ostalo tajna.
